U Vašingtonu se poslednjih dana sve češće čuje tišina tamo gde je ranije bilo rutinsko ponavljanje iste rečenice: američke trupe ostaju u Siriji dok god za to postoji bezbednosni razlog. Taj okvir sada vidljivo puca.
Prema navodima američkih zvaničnika koji su govorili za Volstrit džurnal, u Pentagonu se ozbiljno razmatra i opcija potpunog povlačenja snaga iz Sirije, čime bi se zatvorilo jedno dugo i politički osetljivo poglavlje.
Na terenu, brojke su jasne i ne trpe ulepšavanje. Oko 1.000 američkih vojnika i dalje je raspoređeno u Siriji, najvećim delom na severoistoku zemlje, gde su godinama delovali rame uz rame sa Sirijskim demokratskim snagama.
Manji kontingent ostaje u bazi Al Tanf, na jugu. Njihova osnovna misija bila je, i formalno još jeste, sprečavanje obnove delovanja Islamske države. Do nedavne ofanzive, upravo je SDF imao odgovornost da čuva oko 9.000 pripadnika ISIS-a u pritvorskim centrima širom severoistoka.
Međutim, dinamika na terenu se ubrzala brže nego što su planeri u Vašingtonu očekivali. Sirijski predsednik Ahmed al Šara pokušava da preuzme kontrolu nad severoistočnim delom zemlje, koji je godinama bio pod upravom SDF-a predvođenog Kurdima i oslonjenog na podršku SAD.
U tom procesu, sirijske snage su preuzele vojnu bazu, naftna postrojenja i branu na reci Eufrat, čime je kurdska strana ostala bez ključnih aduta. U okviru primirja, SDF je prepustio Raku i Deir ez-Zor, dok je Damask preuzeo granične prelaze i energetske objekte. Pregovarački prostor se, praktično, istopio.
U takvim okolnostima, prema rečima trojice američkih zvaničnika, Pentagon je počeo da preispituje održivost čitave misije. Logika je jednostavna: ako se SDF u potpunosti raspusti, u Vašingtonu više ne vide jasan razlog za prisustvo američkih trupa.
Problem dodatno komplikuje saradnja sa snagama Ahmeda al Šare. Prema tvrdnjama iz američkih izvora, u njihovim redovima nalaze se simpatizeri ekstremističkih pokreta, uključujući pojedince povezane sa Al Kaidom i Islamskom državom, kao i osobe optužene za teška kršenja međunarodnog prava nad Kurdima i Druzima. To je ona vrsta sive zone u kojoj bezbednosne procene postaju politički nezgodne.
Bezbednosna pitanja su dobila novu težinu još u decembru, kada su u napadu kod Palmire poginula dvojica američkih vojnika i jedan civilni prevodilac. Prema navodima, napadač je bio pripadnik sirijskih bezbednosnih snaga, što je dodatno uzdrmalo poverenje u lokalne partnere i otvorilo pitanje rizika na terenu.
Paralelno s tim, postoji i problem koji se ne vidi na mapama, ali se jasno vidi u izveštajima. Sudbina hiljada pritvorenih pripadnika Islamske države postala je hitno pitanje.
Američke vlasti su ove sedmice započele premeštanje oko 7.000 od ukupno 9.000 pritvorenika u Irak, iz straha da bi tokom preuzimanja objekata od strane sirijskih snaga moglo doći do bekstava. To je potez koji govori o nervozi, ali i o svesti da se kontrola brzo menja.
Ako do povlačenja zaista dođe, time bi bila okončana decenijska američka vojna operacija u Siriji, započeta 2014. godine, za vreme mandata tadašnjeg predsednika Baraka Obame, u okviru intervencije u sirijskom unutrašnjem sukobu.
Za jedne, to bi bio logičan kraj misije čiji su ciljevi postepeno postajali mutni. Za druge, rizičan trenutak koji ostavlja otvorena pitanja o budućnosti regiona, ulozi lokalnih aktera i ceni povlačenja.
Za sada, zvaničnih odluka nema. Ima samo signala, procena i tihe pripreme za više mogućih scenarija. A u Siriji, gde se ravnoteža menja brzo i često bez najave, upravo ta neizvesnost ume da bude najstabilniji faktor.
