Amerika danas ima najveći budžetski deficit od Drugog svetskog rata. Njen nacionalni dug je jednak njenom bruto društvenom proizvodu. Je li takvo stanje održivo?
U fiskalnoj 2020. godini, koja je okončana 30. septembra, američka vlada je postavila neke impresivne nove rekorde.
Deficit od 3.1 biliona (hiljada milijardi) dolara duplo je veći od prethodnog rekorda iz 2009. godine koji je iznosio 1.4 bilion dolara, izazvan velikom recesijom, a tri puta je veći od deficita iz 2019. godine koji je iznosio jedan bilion dolara.
Potrošnja na federalnom nivou dostigla je cifru od 6.5 biliona dolara, odnosno trećinu američkog BDP-a, što je procenat koji nije zabeležen nikada ako izuzmemo završne godine Drugog svetskog rata, kada je federalna potršnja premašivala 40 odsto BDP-a.
Gde ovo završava?
Američki nacionalni dug, koji je iznosio 14 biliona kad je Donald Tramp postao predsednik, sada iznosi 21 bilion dolara, što je otprilike jednako veličini nacionalnog BDP-a.
VEĆ SE KUVA – “Treći svetski rat” ovde počinje – Učestvovaće Rusija i Turska A RAZLOG JE OVAJhttps://t.co/70SkstzmbW
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) October 21, 2020
U sledećoj fiskalnoj godini (odnosno 2021.) deficit bi mogao biti otprilike isti kao i u 2020.
Zašto? Prvo, ekonomija se nije u potpunosti oporavila od pandemije. Stopa nezaposlenosti još uvek je blizu osam procenata. Nensi Pelosi već je predložila ubrizgavanje novih 2.2 biliona dolara za borbu protiv efekata pandemije koronavirusa u prvim mesecima aktuelne fiskalne godine (2021). A i broj zaraženih koronavirusom ponovo raste.
Budući da je nacionalni dug već jednak nacionalnom BDP-u, i da beleži još brži rast, postavlja se pitanje gde se ovo završava?
Koliko još multibilionskih godišnjih deficita možemo da podnesemo pre nego što Japan, Kina i drugi tradicionalni kupci američkog duga dovedu u pitanje našu sposobnost da ga servisiramo?
Koliko vremena će proći pre nego što bude dovedena u pitanje vrednost američkog dolara?
Koliko vremena će proći pre nego što naši kreditori počnu da zahtevaju više kamatne stope kao kompenzaciju za rizik koji preuzimaju kupovinom obveznica ovoliko rasipničke zemlje?
Prema Stajnovom zakonu – nazvanom po Herbu Stajnu, predsedavajućem Saveta ekonomskih savetnika – ako nešto ne može da traje večno, zaustaviće se.
Ili Herb Stajn nije bio u pravu, a mi možemo zauvek da trošimo pozajmljeni novac?
Osvrnimo se na motore budžetske potrošnje koji su uzrokovali bilionske deficite i pre koronavirusa.
Ogromna generacija bejbi-bumera, rođena između 1946. i 1964, samo je dopola penzionisana i još uvek milioni njenih pripadnika svake godine ispunjavaju normu od 65/66 godina i tako stiču penzionerski status. To znači da će izdaci na njihovu socijalnu sigurnost i zdravstveno osiguranje nastaviti da rastu iz godine u godinu. Isto vredi i za Mediked, odnosno zdravstveno osiguranje za siromašne, koje predstavlja drug najveći izdatak u budžetu.
Sa nezaposlenošću većom od osam procenata, i na druge socijalne programe iz ere Velikog društva – socijalna pomoć, stanovanje, obrazovanje, ishrana – koji datiraju od pre pola veka otpadaće veliki deo našeg budžeta, i teško da će on početi da se smanjuje.
Kamate na dug, kako američki državni dug raste i postaje rizičniji, takođe će verovatno ići samo u jednom smeru – nagore.
Izdaci na odbranu?
A to nas dovodi do druge velike stavke u budžetu – troškova za nacionalnu odbranu.
U Trampovom mandatu već je došlo do velikog rasta budžetske potrošnje na odbranu, dok se odbrambene obaveze prema saveznicima nisu smanjile.
U obavezi smo da branimo oko 30 NATO saveznika od Atlantika do Baltika i Crnog Mora. Što se tiče Bliskog i Srednjeg istoka, imamo trupe u Turskoj, Siriji, Iraku, Jordanu, Kuvajtu, Bahreinu, Kataru, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Saudijskoj Arabiji, Omanu, Avganistanu, Džibutiju i na Rogu Afrike.
Sa novim strateškim „zaokretom ka Aziji”, američke trupe i brodovi se premeštaju u region Indo-Pacifika sa ciljem obuzdavanja Kine u okviru onoga što se naziva drugim hladnim ratom. A tu su i bilateralni ugovori iz 1950-ih koji nas obavezuju da branimo Japan, Južnu Koreju, Filipine, Australiju i Novi Zeland.
Kažu nam da su ova savezništva izvor naše snage. Međutim ona su i izvor naših finansijskih obaveza.
Jutros je stigao izveštaj da ISIS, čiji kalifat je uništen u Siriji i Iraku, diže glavu u Africi. To znači potencijalno otvaranje novog fronta u globalnom ratu protiv terorizma.
Ovde se postavlja krajnje jednostavno pitanje – možemo li nastaviti sa svim ovim?
Naši resursi nisu nepresušni.
Udeo američkog BDP-a u globalnom BDP-u se smanjuje, a time i udeo našeg budžeta za odbranu.
Obavezani smo da činimo sve više i više, kod kuće i u inostranstvu, dok je naš udeo u ukupnom svetskom bogatstvu sve manji i manji.
Možemo li nastaviti da održavamo strateški paritet i obuzdavamo ambicije drugih velikih sila, Rusije i Kine?
Možemo li nastaviti da branimo Južnu Koreju i Japan od Kim-Džong Una i njevogog nuklearnog arsenala; da konfrontiramo i pritiskamo ajatolahov režim u Iranu i da u isto vreme gradimo ono što je Džordž Buš nazvao „novim svetskim poretkom”?
Radeći sve ovo, možemo li prevazići najgoru pandemiju još od španskog gripa od pre 100 godina, istovremeno se suočavajući sa nacionalnim podelama i rasnim krizama nimalo manjim od onih iz 1960-ih, a možda čak i onih iz Građanskog rata?
Odgovore na ova pitanja ćemo svakako saznati.
Prevod: Vladan Mirković (Standard.rs)
Izvor Buchanan.org
