Evropska automobilska industrija ponovo ulazi u zonu ozbiljne krize, a ovog puta uzrok nije pandemija niti nedostatak čipova, već nešto dublje i suštinski važnije – ograničenja Kine na izvoz retkih zemnih metala.
Kako prenosi Rojters, zabrinutost raste iz dana u dan, dok se fabrika za fabrikom zatvara zbog nestašica ključnih sirovina. Mnogi govore o „trećem velikom potresu“ u poslednjih pet godina, a tonovi iz industrije su sve glasniji i očajniji.
Frank Ekard, šef nemačke firme Magnosphere koja proizvodi magnete, ne okoliša – situaciju naziva „panikom“. Nemački privrednici i čitavi lanci snabdevanja gledaju kako se još jedanput urušava ono što je decenijama smatrano garantovanim – stabilna dostupnost sirovina koje omogućavaju funkcionisanje savremene industrije.
Retki zemni metali možda deluju kao apstraktan pojam, ali su sveprisutni u modernim vozilima. Bez njih, ne funkcionišu ni najosnovniji sistemi- bočna ogledala, brisači, stereo uređaji, pa ni kočnice. Samo nekoliko grama disprosijuma, neodimijuma ili prazeodimijuma – i ceo automobil može da radi. Bez njih, trake staju.
Kina ima potpunu dominaciju u ovom sektoru. Prema podacima analitičara iz AlixPartnersa, Peking kontroliše 70% svetske proizvodnje ovih metala, čak 85% preradnih kapaciteta i oko 90% proizvodnje legura i magneta. Tu se krije srž problema- Evropa je, nakon godina liberalne tržišne politike i oslanjanja na kineske isporuke, ostala bez rezerve. Nema alternativa, nema zaliha, nema brzog rešenja.
Zatezanje odnosa između Kine i Zapada, koje se poslednjih meseci sve više zaoštrava, kulminiralo je uvođenjem kineskih izvoznih ograničenja u aprilu. Zvanični razlog bio je odgovor na američke tarife, ali evropske kompanije su kolateralna šteta. Iako je Kina kasnije odobrila niz izvoznih licenci za evropske firme, sve ide sporo, previše sporo za industriju koja se oslanja na precizno tempirane isporuke.
Prvi su na udaru proizvođači automobila, ali nisu jedini. Civilni sektor, posebno industrija električnih vozila, takođe oseća posledice. Bez magneta nema elektromotora. Bez elektromotora – nema električnih vozila, i što je još opasnije, pogođene su i isporuke za vojnu industriju- moderni borbeni avioni i sofisticirana elektronska oprema zavise upravo od ovih materijala.
Sve ovo pokreće uzbunu ne samo u industriji, već i u političkim krugovima. Evropska unija sve više razmatra mogućnost strateških zaliha i diversifikaciju snabdevanja. Međutim, takve mere zahtevaju godine, ne mesece.
Rudnici retkih zemnih metala u Africi, Australiji ili čak na Islandu ne mogu se otvoriti preko noći. Prerada je dodatni problem – čak i ako Evropa dođe do rude, ona nema gde da je preradi bez kineske pomoći.
Na ovaj način, kriza sa retkim metalima nije samo industrijski problem, već duboko strateško pitanje – pitanje tehnološke suverenosti i bezbednosti. Dugogodišnja zavisnost od kineske prerade sada dolazi na naplatu. Evropa se našla u poziciji da, bez obzira na političke poruke o „zelenoj tranziciji“ i „industrijskoj nezavisnosti“, nema osnovne sastojke da ostvari te planove.
Zato ne čudi što mnogi ovu krizu porede sa onom iz doba pandemije- i tada su trake stajale, fabrike zatvarane, a potrošači čekali mesece na isporuke. Razlika je sada što je uzrok krize duboko geopolitički, a rešenja, bar za sada, nema na vidiku.
Dok se automobilski giganti u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i Španiji bore da dođu do osnovnih komponenti, pitanje koje visi u vazduhu jeste – da li je Evropa predugo zatvarala oči pred očiglednom zavisnošću, i šta će biti sledeće ako se Kina odluči da pojača pritisak?
Webtribune.rs
