Ne postoji zemlja na svetu bez javnog duga, to jest da nije zadužena kod nekog svetskog kreditora. Neke zemlje za koje se zna da su veoma bogate, imaju enorman javni dug.
Najdrastičniji primer su SAD, zemlja sa najvećim BDP-om na svetu, ali i najvećim javnim dugom, koji se procenjuje na preko 26,5 hiljada milijardi dolara.
Procenjuje se da bi javni dug SAD do 2050. mogao narasti do 200% BDP-a. Kako galopira javni dug ove zemlje najbolje govore podaci da je on 2007. godine iznosio 35% BDP-a, 2019. bio je 79%, a do kraja 2020. dosegao je 100,5%.
Japan, kao takođe razvijena i prebogata zemlja, prema udelu dugova u BDP-u značajno prednjači u odnosu na SAD, a on trenutno prema podacima portala US Debt Clock.org iznosi 283% BDP-a, ili novčano izraženo 12 hiljada milijardi dolara.
Kako je procentni udeo duga Japana najveći, ova zemlja se već godinama smatra najzaduženijom na svetu. Sličan slučaj je i sa Grčkom, koja ima dug od oko 450 milijardi dolara, što čini 220% njenog BDP-a.
Sagledavši situaciju da sve zemlje sveta nekome duguju jako velike svote izražene isključivo u američkim dolarima, možemo se upitati da li u svetskom bankarsko-finansijskom sistemu postoji nekakav sistem, hijerarhija, koja ovom pojavom upravlja i svesno vodi države u sve veća i veća javna dugovanja.
Globalni finansijski sistem formiran je u vidu piramide, na čijem se čelu nalaze „gospodari novca”. Špekuliše se da u tom vrhu bankarske piramide sedi ne više od oko 8500 ljudi koji upravljaju svetskim finansijskim sistemom, što podrazumeva novčane mase i banke u celom svetu.
Ova grupa ljudi upućuje instrukcije svom institucionalizovanom štabu, koji se nalazi stepenik niže na piramidi. To je Banka za međunarodno poravnanje (engl. Bank for International Settlements, BIS), osnovana 1930. godine u Holandiji, a čije se sedište danas nalazi u švajcarskom gradu Bazelu.
Ona se još može nazvati „majkom centralnih banaka”, jer su joj deoničari 24 evropske i pet vanevropsih centralnih banaka i jedan broj privatnih deoničara bez prava glasa. Ona je nezavisna od države Švajcarske i ne potčinjava se njenim zakonima.
Nije korona smišljena za ovo sada nego za nešto mnogo strašnije – EVO ŠTA SE DEŠAVA I ŠTA ĆE SE TEK DESITIhttps://t.co/iXzbJhIVg4
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) January 4, 2021
Niko na svetu ne može se mešati u njen rad niti ga kontrolisati, raspolaže apsolutnim imunitetom, čak i sopstvenom policijom. Već 1931. godine skoro sve zemlje sveta priznale su je za centar svetskog finansijskog sistema. Centralne banke mnogih zemalja članice su te bazelske grupe i nalaze se pod njenom kontrolom.
Tokom Drugog svetskog rata ova institucija je bila mesto susretanja predstavnika zaraćenih strana. Smatra se da su tim kanalom Nemci prodavali zlato zaplenjeno po celoj Evropi tokom ratnih operacija. Od 1933. do 1945. član odbora ove banke bio je Valter Funk, ministar ekonomije Trećeg rajha od 1938. do 1945. i jedan od predsednika Rajhsbanke.
Ispod Banke za međunarodno poravnanje na bankarskoj piramidi nalaze se Međunarodni monetarni fond i Svetska banka. To su institucije koje se „nađu u nevolji“ onim zemljama koje dospeju u finansijske probleme i pokušavaju ih rešiti zajmovima.
Međutim, ono što zaista postižu je formiranje situacije zaduženosti u zemljama, pa i prezaduženosti, sa tendencijom stvaranja nemogućnosti vraćanja duga. Uz pomoć transnacionalnih korporacija koje dominiraju u svetskoj trgovini, one preuzimaju od zaduženih zemalja realne vrednosti, prirodne resurse, infrastrukturu, koriste ropski rad stanovništva.
Ono što im je najbitniji instrument – to je korumpiranje državne vrhuške, to jest formiranje kompradorskih elita, koje im omogućavaju delovanje na određenoj teritoriji, bez ikakvog suprotstavljanja i postavljanja zakonskih barijera.
Sledeću, nižu stepenicu na bankarskoj piramidi čine centralne banke država, a među njih se ubraja i Evropska centralna banka. Sve one dobijaju instrukcije iz Banke za međunarodno poravnanje, to jest sa vrha piramide. Ispod njih se nalaze multinacionalne korporacije, a još niže komercijalne banke i upravljačke „elite” država, to jest političari na vlasti.
Na dnu piramide nalaze se obični ljudi, građani država, koji niti vide, niti razumeju kako ovaj sistem funkcioniše, kako su pljačkani i kako im se perfidno oduzimaju realne vrednosti i iskorišćava njihov rad.
Jedan od instrumenata ovog osmišljenog sistema je inflacija, stvorena neprekidnim doštampavanjem novca, koja u evrozoni iznosi negde oko 2% godišnje. To znači da se svake godine zarada radnika smanjuje za tu vrednost, a cene neprekidno puzeći rastu.
Nekada je radnik sa jednom zaradom mogao da izdržava porodicu, a sada ni dve zarade ljudi koji rade punu radnu nedelju nisu dovoljne za sastavljanje kraja sa krajem.
Procenjuje se da je 80% stanovništva u Americi i zemljama Evrope kroz ceo svoj radni vek opterećen nekom vrstom zaduženja ili kredita. Ogromna većina ljudi ceo svoj život dohodak daje sistemu, a jako mali broj taj dohodak prikuplja.
Što se tiče javnih dugova, njega takođe isplaćuju građani preko poreza koje prikuplja država. Neprekidno servisiranje dugova uzrok je sporog napretka ili čak siromašenja država.
Ovako u najkraćim crtama izgleda sistem koji kroz nametnuto dužničko ropstvo iz država isisava materijalna dobra, a radno stanovništvo drži u lancima nevidljivog ropstva.
Postoji mogućnost da je kovid-kriza zapravo „operacija pod lažnom zastavom”, koja ima više ciljeva, a jedan od bitnijih je da u kratkom roku države dodatno optereti novim velikim dugovima.
Primer za to je i naša zemlja, koja se samo u doba korona-krize zadužila preko 6 milijardi dolara, pri čemu se javni dug približio svoti od oko 40 milijardi dolara.
dr Ivan Pajović (Pravda.rs)
