Majka je užasnuta gledala kako ogroman pas, koga su upravo usvojili, potmulo reži na dete, a ubrzo je kidisao, iskeženih zuba…
Kada su Ketrin i Alan Sviličić rešili da u svoj dom dovedu psa, imali su na umu neku malu rasu. Nešto slično maltezeru, koga su već imali, davnih dana. Kada je taj pas uginuo, mislili su da više nikada neće nabaviti drugog. Teško da je ijedan mogao da ga zameni.
U međuvremenu su dobili i dete, pa su pomislili da bi te 2007. godine za sadamnaestomesečnu kćerku Šarlot pas bio odlično društvo. Dok su tragali, neko ih je uputio u odgajivačnicu dobermana u blizini njihovog gradića Atertona, u Australiji. Zaljubili su se na prvi pogled. I lavež.
Vlasnik odgajivačnice ponudio im je odraslog dobermana po imenu Kan. Poticao je iz njegovog legla, ali je u međuvremenu doživeo da ga sledeći vlasnik zlostavlja. Pas je svakodnevno trpeo batinanje i izgladnjivanje. Naposletku, spasen je i vraćen odgajivaču. Ovaj ga je izlečio i od tada je gledao da ga udomi.
Ketrin je u početku bila vrlo sumnjičava prema uzimanju odraslog psa. Pogotovo psa s takvom prošlošću. Verovala je da je to tempirana bomba u porodici s malim detetom. Bolje da uzmu štene, pa neka odrastaju zajedno. Upravo je razgovarala s mužem i odgajivačem, kada je začula neku gungulu iza leđa.
[adsenseyu1]
Šarlot je, dok su odrasli pregovarali, prišla kavezu u kome je bio Kan. Nekako je uspela da ga otvori i uđe unutra. Saplela se, vrisnula. Dok su užasnuti roditelji trčali ka detetu, vlasnik odgajivačnice je urlao na Kana. Nisu smeli da dozvole da doberman priđe detetu. Ipak, ovaj je bio brži. U dva skoka našao se pored Šarlote. Dok su odrasli sleđeni posmatrali, pas je nežno gurkao dete. Nestale su sve sumnje. Odlučili su da uzmu Kana, kada je već tako zaštitnički raspoložen.
Do ponedeljka, 29. oktobra, Kan je proveo četiri dana u kući Sviličića. Za to vreme samo se potvrdilo ono čemu su prisustvovali u odgajivačnici. Kan je odabrao Šarlot za svoju najbolju prijateljicu i odmah se postavio vrlo zaštitnički prema njoj. Zapravo, nije dozvoljavao da joj bilo ko priđe, osim roditelja. Tako se tog toplog jutra Šarlot igrala u dvorištu. Kan je stajao pored kapije. Kako bi neko prošao, pas bi se postavio ispred devojčice i piljio u prolaznika.
Devojčica se brzo zasitila igre i odgegala u kuću. Pas ju je sledio, ali je ostao na terasi. Šarlot je ubrzo shvatila da je napolju daleko zanimljivije, pa je ponovo krenula ka dvorištu. Majka joj je skinula haljinicu, ostala je samo u pelenama. Ipak je već bilo vrelo napolju.
Izašle su zajedno. Šetale su po dvorištu, devojčica je brala cveće. Kan se više nije odmarao na terasi, već je stalno bio oko Šarlot. Ona bi ga povremeno gurkala, pas bi se pomerio. Potom bi se ponovo obreo u blizini. Ketrin je već počela da se nervira.
Terala ga je, ali je Kan bio neumoljiv. Ponašao se kao Šarlotina senka. Ipak, povremeno bi odlutao ka kući. Nešto je njuškao, potom bi se smirio i dugo zagledao negde ispod. A kuća je bila podignuta na šipovima, što je običaj u tom delu Australije. Štiti kuću od termita, i snižava temperaturu, tako što vazduh prolazi ispod. Alan Sviličić iskoristio je taj prostor kao skladište dasaka za buduću šupu.
Šarlot se ponovo brzo zasitila igranja po bašti. Videla je Kana koji njuška oko tih dasaka. To joj se učinilo znatno zanimljivije. A tek kada je shvatila da je tu i stara kapija, koju je njen otac slabo zakačio za ogradu! Dohvatila je ta vrata i tresla ih iz sve snage. Vrlo ju je zabavljao zvuk koji je proizvodila. Pored je bio i Kan.
[adsenseyu1]
Ketrin je primetila da se pas unervozio. Pomislila je da mu smeta buka. Viknula je na Šarlot, ne bi li je umirila. Dete se smejalo i treslo kapiju još jače. Pas se malo odmakao. Odjednom je počeo da reži. Žena se naježila od potmulog zvuka. Gledala je kako pas širi grudni koš, kako mu se dlaka naježila. Spustio je glavu. Režanje nikako nije prestajalo. Naprotiv. Ketrin je bila ubeđena da je još glasnije.
Dok je gledala psa, kao da je rastao na njene oči. Gotovo da se udvostručio. Najcrnje slutnje su joj se obistinile. Kroz glavu joj je proletelo da tempirana bomba upravo eksplodira. I to ka njenom detetu.
Krenula je ka Kanu. Mahala je rukama, vikala. Pas ju je samo pogledao, pa se ponovo okrenuo ka devojčici. Ona je i dalje udarala kapijom. Nije obraćala pažnju na ogromnog, očigledno besnog dobermana. A ovaj je bio udaljen svega metar ili dva. Žena je pomislila da će ogromna životinja da raskomada dete. Neće stići da ga odbrani.
Pogledom je preletala po dvorištu. Možda je negde ostala neka alatka, za odbranu. Ako udari Kana, možda se okane devojčice i okrene ka majci. A ona će već nekako da se snađe. Nigde ničega, nešto ranije je alatke unela u kuću, baš da se dete ne povredi. Pas je i dalje režao. Potmulo i snažno.
Žena je shvatila da ne sme da okleva. Gotovo da je preskočila razdaljinu koja ih je delila. Baš u tom trenutku, Kan je kidisao na dete. Ketrin je u magnovenju gledala kako devojčica ostavlja kapiju i razrogačenih očiju glada u velikog psa iskeženih čeljusti. Kao da su mu očnjaci sevali na Suncu. Ketrin bi se zaklela da su veliki kao noževi. Devojčica je vrisnula. Pas ju je zgrabio.
Ketrin je već bila pored psa koji je upravo ujeo njenu kćerku. Zahvatio ju je zubima za pelenu i bacio iza sebe, kao malu krpenu lutku. Režao je, potom zalajao. Žena je potom pogledala na stranu gde je devojčica odletela. Sedela je na gomili nekog peska. Nigde krvi, delovalo je da nije povređena. Čak se smejala. Shvatila je sve to kao nekakvu igru. Ali, Kan nikako da se smiri.
[adsenseyu1]
I dalje je gledao ka podnožju kuće. Režao je, povremeno zalajao. Nije to dugo trajalo, svega nekoliko sekundi. Ketrin je očekivala da pas ponovo kidiše na devojčicu, ali se on nije pomerao s mesta. A kada se pomerio, išao je unazad, ka devojčici. Vrlo polako. Ženi tek sada ništa nije bilo jasno.
Onda je shvatila. Pogledala je ka daskama. Odatle je nešto izvirivalo, a potom nestalo. Čak i kroz Kanovo režanje čula je šuštanje. Potom siktanje. A onda je nešto brzo, jako brzo, izletelo odatle. Kan je gotovo urliknuo od bola.
Ipak, nije ustuknuo. Ni sa zmijom zakačenom za grudi. Ketrin se stresla. Prepoznala je istočnu mrku zmiju. Znala je da je to jedna od najotrovnijih zmija na svetu. I baš ona je napala Kana, koji je njenu kćerku odbacio dalje od opasnosti. Uspeo je da je spase, i po cenu verovatno smrtonosnog ujeda. Potom i da zmiju udari glavom. Bar se Katrin tako učinilo. Udarac je bio brz, a zmija je ostala na zemlji. Mrtva.
Ketrin je brzo dograbila Šarlot. Ubacila ju je u automobil. Potom, Kana. Pas je držao glavu u krilu devojčice. Povremeno bi sklapao oči. Na sreću, do veterinara su stigli za svega nekoliko minuta. Mnogo doza protivotrova kasnije, Kan je stao na noge. Dva dana kasnije, već je jurcao po dvorištu. Sve za Šarlot.
(Politikin zabavnik) broj: 3520 2019.
