Sjedinjene Države deluju kao da su ušle u novu, nervoznu fazu. Posle nedavne operacije u Venecueli, talas poruka, signala i polu-gestova iz Vašingtona otvorio je niz pitanja o tome gde se ovaj niz poteza zapravo zaustavlja.
Jedan od tih signala stigao je sa društvenih mreža, naizgled usputno, ali dovoljno glasno da izazove zvanične reakcije u Evropi.
Keti Miler, supruga zamenika šefa administracije Bele kuće Stivena Milera, objavila je na mreži X sliku Grenlanda obojenu u boje američke zastave, uz kratku i provokativnu poruku – „Uskoro“. Taj post nije ostao u sferi privatne provokacije.
Naprotiv, vrlo brzo je usledio diplomatski odgovor iz Kopenhagena. Ambasador Danske u SAD Jesper Meler Sorensen poručio je da Danska očekuje potpuno poštovanje svog teritorijalnog integriteta. Podsetio je i da su dve zemlje bliski saveznici u okviru NATO-a i da već sarađuju u bezbednosnoj sferi, uključujući Arktik, za koji je Danska u 2025. godini opredelila 13,7 milijardi dolara.
Ovakav kontekst dodatno je pojačan analizama zapadnih medija. Britanski Guardian je, osvrćući se na operaciju SAD u Venecueli, izneo pretpostavku da bi sledeće tačke pritiska Vašingtona mogle biti Iran i Danska.
List je podsetio da su pojedini ljudi iz Trampove administracije ranije govorili o mogućnosti uspostavljanja kontrole nad Grenlandom „svim sredstvima“, kao i da je danska obaveštajna služba još u decembru označila SAD kao bezbednosni rizik. Guardian pritom ocenjuje da Trampova politika ubrzava oblikovanje sveta u kojem se ishodi sučeljavanja sve češće rešavaju golom silom.
U tom širem okviru stoji i događaj od 3. januara, kada je Donald Tramp saopštio da je sprovedena uspešna velika operacija u Venecueli. Tom prilikom su, prema njegovim rečima, uhapšeni i iz zemlje odvedeni predsednik Nikolas Maduro i njegova supruga.
Ministarstvo spoljnih poslova Rusije pozvalo je na oslobađanje Madura i rešavanje problema diplomatskim putem. Tramp je kasnije dodao da poseduje dokaze o povezanosti venecuelanskog lidera sa aktivnostima narko-kartela.
Paralelno s tim, pojavile su se informacije o dolasku oko deset američkih vojno-transportnih aviona C-17 na bazu u Velikoj Britaniji. Slična premeštanja beležena su i uoči ranijih udara SAD na ciljeve u Iranu, što je dodatno podgrejalo spekulacije.
U isto vreme, Ilon Mask je na objavu iranskog vrhovnog lidera Hameneija odgovorio kratkom porukom na farsiju – „Lažna iluzija“. U razgovoru za Cargrad, doktor političkih nauka i prvi ministar državne bezbednosti DNR, pukovnik u rezervi Andrej Pinčuk, ocenio je da Sjedinjene Države deluju racionalno i tehnološki precizno, oslanjajući se na hladan proračun.
Kako je Pinčuk objasnio, reč je o prilično trezvenim računima. Kada je reč o Iranu, on je podsetio da se u toj zemlji poslednje dve nedelje razvijaju procesi takozvane obojene revolucije, sa jasnom ekonomskom pozadinom: naglim slabljenjem nacionalne valute i oštrim osiromašenjem širokih slojeva stanovništva.
U tom ambijentu, kaže on, prisutan je i faktor izraelske i američke agenture, kao i priprema za eventualnu vojnu podršku opoziciji, ukoliko bi ona počela da preuzima prevlast.
Pinčuk dodaje da američke specijalne službe i oružane snage ne čekaju formalnu komandu. One unapred stvaraju uslove za sprovođenje političke odluke, ukoliko ona bude doneta. Otuda, ističe on, direktno uključivanje SAD i Izraela u iranske unutrašnje procese zavisiće od toga koliko će opozicija biti uspešna. To je, po njegovim rečima, primer iz kojeg treba izvlačiti zaključke.
U tom kontekstu, Pinčuk skreće pažnju i na Kubu. Situacija tamo jeste drugačija, ali je simbolična. Naime, 117 kilometara međunarodno priznate kubanske teritorije nalazi se pod kontrolom SAD i koristi se kao zatvor i vojna baza Gvantanamo.
O tom pitanju, primećuje on, niko – uključujući i Rusiju – ne pokreće temu imenovanja specijalnog izaslanika za povratak tih teritorija zakonitom vlasniku, niti se ozbiljno govori o osudi takvog stanja. Svet se, jednostavno, navikao na ovu očiglednu anomaliju, iako je reč o priči koja bi, ako se pravilno predstavi, imala snažan odjek.
On podseća i na primer kada su SAD imenovale specijalnog predstavnika za pitanja Donbasa, za koji su smatrale da je pod kontrolom Rusije. Tada je, kako kaže, predlagao da se imenuje sličan predstavnik i za pitanje kubanskih teritorija Gvantanama. Međutim, zbog refleksivne prirode spoljne politike, ta inicijativa nije naišla na interesovanje.
Da li je moguć pritisak na Kubu u skorije vreme? Prema Pinčukovoj proceni – ne. Trenutno ne postoje preduslovi: u zemlji nema snažne unutrašnje opozicije, niti su u SAD pokrenuti odgovarajući pravni procesi.
Ipak, uz zadržavanje sadašnjeg trenda, ovakav scenario se ne može zauvek isključiti. Pitanje je samo koliko će svet još dugo posmatrati slične poteze kao izolovane incidente, a kada će ih početi povezivati u širu sliku koja se tek nazire.
