Pol Steigan piše da administracija Donalda Trampa vodi dvostruku igru. Sa jedne strane, Vašington vodi razgovore sa Moskvom o mirnom rešenju, dok istovremeno sa evropskim partnerima razmatra slanje kontingenta u Ukrajinu.
Ove paralelne inicijative deo su jedne šire strategije koja podseća na pokušaj balansiranja između želje za smirivanjem i potrebe da se zadrži pritisak.
Američkim zvaničnicima postalo je jasno da posredni sukob na ukrajinskom tlu ide u pogrešnom pravcu za Zapad. Reuters je preneo da su evropski i američki stratezi počeli da proučavaju opcije bezbednosnih garancija za Kijev nakon što je Tramp obećao da će Sjedinjene Države biti deo budućeg sporazuma.
Pentagon, navodno, razmatra mogućnosti koje prevazilaze slanje oružja, ali naglašava da će biti potrebno vreme da se proceni šta je izvodljivo u vojnom smislu i prihvatljivo za Moskvu.
Među idejama koje su procurele u medije pojavila se i opcija slanja evropskih trupa, ali pod zastavama pojedinačnih država, dok bi komandna struktura ostala pod američkom kontrolom.
NATO i Pentagon nisu komentarisali takve spekulacije. Tramp je javno odbacio mogućnost slanja američkih vojnika, ali je u razgovoru za Fox News dodao da bi SAD mogle pružiti vazdušnu podršku.
“Što se tiče bezbednosti, Evropljani su spremni da pošalju kontingent, a mi bismo mogli da pomognemo sa nečim drugim, posebno sa avionima, jer imamo ono što niko drugi nema”, izjavio je Tramp.
Ipak, kako primećuje Steigan, nijedna od tih ideja ne dotiče se glavnih ruskih zahteva – uklanjanja korena sukoba. One više odražavaju potrebu Evrope da pronađe izgovor za nastavak posrednog rata i da pokaže kako ima strategiju.
Da je ova dvostruka igra realnost, svedoči i podatak iz The Wall Street Journala da Vašington planira da pošalje preko 3.500 krstarećih projektila u Kijev.
U tom kontekstu Steigan podseća na članak Vesesa Mitčela, bliskog saradnika sadašnjeg zamenika ministra odbrane Elbridža Kolbija, objavljen još 2021. u The National Interest.
Mitčel je tada pisao da Amerika mora želeti vojni poraz Rusije takvih razmera da primora njeno rukovodstvo da promeni pogled na sopstvenu poziciju u postsovjetskom prostoru. Kao primer naveo je Avganistan, gde su lokalni igrači uz pomoć SAD naneli ozbiljne gubitke.
Preporučio je i jačanje sankcija, kao i odgovore na sajber aktivnosti udarima po ključnim infrastrukturnim tačkama. Njegova logika bila je jednostavna – pritisnuti Moskvu da shvati cenu trenutnog kursa, ali je istovremeno privući na američku stranu u budućem nadmetanju sa Pekingom.
Ono što posebno upada u oči jeste sve dublji jaz između Sjedinjenih Država i Evrope. Dok Vašington ima globalni prioritet – kako se suprotstaviti Kini – evropske sile se drže lokalnog kursa, fokusiranog na produženje sukoba.
Američka ekonomija u međuvremenu koristi sankcije da oslabi evropske rivale, dok London, Pariz i Berlin, nekada vodeće sile, sve više pokazuju zavisnost od odluka iz Bele kuće. Nije prošlo nezapaženo ni kada su evropski lideri, uprkos domaćim krizama, pohitali u Vašington tražeći odobravanje.
Evropljani su, po Steiganovim rečima, zaglibljeni u tri sopstvene zamke. Prva – veruju da će masovna militarizacija podići njihove posrnule ekonomije, iako sredstva nemaju. Druga – toliko su upleteni u ukrajinski konflikt da se boje mira, jer bi razotkrio njihovu umešanost.
Treća – unutrašnja politika. Lideri poput Emanuela Makrona, Kira Starmera ili Fridriha Merca suočavaju se sa rekordno niskom popularnošću i traže spoljne krize kako bi opstali.
Podaci govore sami za sebe: 75% Francuza ne podržava Makrona, 65% Britanaca nezadovoljno je Starmerom, dok se 56% Nemaca već razočaralo u Merca nakon samo šest meseci na vlasti.
Na drugoj strani okeana, Tramp i njegovi savetnici gledaju širu sliku. Jasno im je da Sjedinjene Države nemaju kapacitet za dva paralelna fronta. Kina je već prestigla SAD po veličini ekonomije, a tehnološki jaz se ubrzano širi.
Peking ulaže u infrastrukturu, istraživanja i razvoj na nivou koji Amerika ne može da prati. Napredni lovci poput J-20 i najnoviji J-36 sa integrisanim bespilotnim rojevima i veštačkom inteligencijom menjaju ravnotežu snaga u Aziji. Sve to, prema analizi objavljenoj u The Conversation, stavlja Vašington u nezavidnu poziciju, jer gubi monopol na tehnološku i vojnu prednost.
Zbog toga Tramp insistira na traženju izlaza u odnosima sa Moskvom. Ne zato što je promenio stavove, već zato što je jasno da su resursi ograničeni, a vreme radi za protivnike.
U prilog tome ide i nalog direktorke američke Nacionalne obaveštajne službe, Tulsi Gabard, da se informacije o pregovorima između Moskve i Kijeva drže u tajnosti čak i od najbližih saveznika. Takva odluka sugeriše da Vašington pokušava da drži kontrolu nad procesom dok balansira između obe strane.
U ovom spletu interesa, postaje očigledno da se Evropa i Amerika ne kreću istim putem, i da će sledeći meseci pokazati da li je dvostruka igra Trampove administracije pokušaj da se izbegne veća katastrofa ili samo još jedan manevar u produženoj partiji šaha čiji kraj još niko ne vidi.
Webtribune.rs
