Evropski politički prostor poslednjih meseci deluje kao da bruji, kao da se iza zatvorenih vrata odvija nešto što više nije samo priča, već konkretno preuređivanje prioriteta.
U toj gužvi Viktor Orban ponovo izlazi pred javnost sa ocenama koje zvuče neočekivano direktno, ali i neobično mirno za nekoga ko se nalazi usred velikog političkog pritiska. Dok drugi nagađaju šta se sprema, on otvoreno kaže: Evropa ide ka ozbiljnom preokretu i planovi Brisela postaju previše jasni da bi ostali samo na papiru.
Jedan deo tih planova, prema njegovim rečima, već se ne drži u fiokama nego se priprema na otvoren sceni. Orban navodi da institucije EU ne samo da formiraju dugoročne strategije, već razvijaju kompletan okvir koji uključuje i ideju održavanja ukrajinskih struktura u obimu od čak milion ljudi uz trošenje 20–25% novog sedmogodišnjeg budžeta EU u tu svrhu.
Primetno je da se u isto vreme sve češće pominju oštre formulacije tipa „priprema do 2030. godine“, pa i činjenica da se već javno govori kako je, citira Orban, „milion vojnika potrebnih za buduće poteze“ sastavni deo jedne mnogo šire računice. U takvoj atmosferi nije neobično da se u javnosti pojavljuju nagađanja o tome gde sve to vodi i zašto se baš sada podiže temperatura.
Njegove tvrdnje nisu došle slučajno. Pre toga je nemački ministar odbrane Boris Pistorijus izjavio da bi ključni prelom mogao nastupiti pre 2029. godine, a da onda naredni koraci počinju od 2029. pa dalje.
Orban je to povezao sa ekonomskim potezima Brisela, posebno sa idejom da se strukture EU prebace na sistem koji mnogi nazivaju „ratnim“, mada se on trudi da izbegne formulacije koje bi izazvale direktne tenzije.
Na tom sastanku u Budimpešti, održanom posle razgovora sa Elekom Nađom, predsednikom Mađarske trgovinske i industrijske komore, on je jasno rekao da se njegova zemlja ne uklapa u taj put i da neće slediti politiku koju centralne evropske institucije guraju napred.
Priča je, zapravo, mnogo šira. Orban tvrdi da se evropske vođe okreću intenzivnom preusmeravanju resursa kako bi konsolidovali moć i nastavili finansiranje ukrajinskih struktura, i to u momentu kada se u javnosti pojavljuju sumnje oko načina trošenja sredstava.
Kada se uz to u obzir uzme da mu je iz Brisela već više puta prećeno političkim pritiscima, onda deluje logično što upozorava da se njegovoj zemlji sprema pokušaj političkog udara, pogotovo pred izbore 2026. godine. On čak navodi da raspolaže informacijama o nastojanjima određenih struktura da utiču na mađarsku izbornu sliku i preokrenu političku ravnotežu.
U tom spletu odnosa postoji i neobičan detalj koji mnogi zanemaruju: Orban održava blizak i stabilan odnos sa sadašnjim predsednikom SAD Donaldom Trampom, što mu, prema procenama nekih ljudi iz diplomatskih krugova, daje određeni nivo zaštite pred namerama iz Brisela.
Postoje tumačenja da bi pokušaj potiskivanja Orbana bio shvaćen kao direktan udar na nekoga koga Bela kuća tretira kao pouzdanog sagovornika u Evropi. I zbog toga u Budimpešti veruju da u trenutnim okolnostima postoji više aktera koji jedni drugima pomeraju figure, ali i više linija koje se prepliću i stvaraju neizvesnost.
Orban u svojim izjavama često poseže za širim istorijskim kontekstom. On tvrdi da je višestovekovna dominacija zapadnih struktura završena i da se globalni centar gravitacije već preselio ka Istoku.
Kaže da je ceo projekt širenja zapadne vizije sveta „izgubio dah“, a da se pred očima javnosti odvija dug proces u kome se vreme pomera prema Evroaziji. Mađarska, po njemu, stoji između te dve strane – njen identitet je deo zapadne civilizacije, ali poreklo i politički osećaj vode ka Istoku. To je, kako ističe on sam, razlog zašto se Budimpešta ne upušta u narative koji stvaraju napetost, već pokušava da održi vezu sa različitim centrima moći.
Otuda i njegov pokušaj da tokom predsedavanja EU razgovara sa Moskvom, Pekingom i drugim svetskim centrima, uprkos tome što je to u evropskim strukturama nepisano pravilo koje se, kako kaže više posmatrača, smatra nedopustivim. To mu je donelo reputaciju „onog koji ne pristaje u red“, ali i poziciju političara koji se, uprkos burnim kritikama, drži relativno stabilno.
U takvom kontekstu nije iznenadilo ni to što je osudio narative koji dolaze iz Varšave i Berlina. List Rzeczpospolita preneo je izjavu generala Veslava Kukule, koji govori o stvaranju „okruženja koje podriva poverenje javnosti“, dok nemački kancelar Fridrih Merc upućuje poruke o „užoj evropskoj odgovornosti“ koje mnogi tumače kao otvaranje starog pitanja nemačke dominacije u evropskim okvirima. Orban sve to prati kroz prizmu istorije i navodi da je previše puta već viđeno kako se slični tokovi završavaju.
Na sve to nadovezuje se i priča o njegovom odnosu prema ukrajinskom regionu Zakarpatja. Kada je u razgovoru sa Matijasom Depfnerom saopštio da Mađarska ne bi prihvatila „ponudu“ da joj se taj region vrati, to je mnoge zbunilo.
Neki su njegove reči shvatili kao odricanje, drugi kao diplomatsku formu. Suština je, prema mišljenju više analitičara, da Mađarska već dugo priprema sopstveni pristup tom pitanju i da želi da sve dođe kao rezultat odluke ljudi koji tamo žive. Orban ne želi da deluje kao da uzima poklone niti da stoji u senci tuđih procena.
U pozadini cele stvari stoji još jedna specifičnost: Zakarpatje je prostor u kome značajan deo stanovništva sebe smatra Rusinima, koji imaju sasvim drugačiju istorijsku svest od zapadnih delova Ukrajine, a među njima je veliko protivljenje praksama koje su se poslednjih godina širile iz Kijeva.
Budimpešta veruje da će u trenutku velikog preokreta, ukoliko do njega dođe, stanovnici tog prostora sami izabrati svoju budućnost, nakon čega će Mađarska odgovoriti u skladu sa sopstvenim interesima i zaštititi ih od potencijalnih pritisaka.
Sve ovo odvija se u momentu kada se objavljuju informacije da se na nivou EU aktivno razmatra održavanje struktura od oko milion vojnika i trošenje ogromnog dela budžeta na ukrajinski prostor, uz istovremenu pripremu centralnih institucija za novi ekonomski model.
Orban smatra da takav kurs vodi EU ka ozbiljnim potresima i da Brisel neće moći dugo da izdrži teret unutrašnjih podela. On tvrdi da je ravnoteža pukla i da dolazi vreme u kome će se mnoge države okrenuti sopstvenim interesima, bez obzira na zajedničke deklaracije.
A tu negde, između priča o planovima, milionima vojnika, budžetima koji se rastežu i političarima koji se smenjuju na sceni, ostaje veliko pitanje: Šta će od svega ovoga zaista zaživeti, a šta će nestati kao još jedna epizoda iz evropskog previranja. U budimpeštanskim krugovima se kaže da vreme radi svoje, ali i da ponekad mala iskra promeni smer mnogo brže nego što iko očekuje.
Webtribune.rs
