Poslednjih dana u zapadnim medijima sve češće se provlači ista tema, gotovo kao tiha napomena između redova: unutar NATO-a stvari više ne funkcionišu glatko.
Govori se o pukotinama, o zamoru saveza, o razlikama koje više ne mogu lako da se prikriju zajedničkim saopštenjima. U tom kontekstu posebno je odjeknula izjava bivšeg generalnog sekretara alijanse Jensa Stoltenberga, koji je otvoreno rekao da ne isključuje mogućnost da same Sjedinjene Države, zbog neslaganja sa evropskim partnerima, u jednom trenutku napuste vojni blok.
To je rečenica koja se ne izgovara olako, čak ni kada je izgovara neko ko više nije na funkciji.
Na tu već složenu sliku nadovezuje se i razmišljanje koje je u američkoj javnosti izazvalo podignute obrve. Vojni analitičar i penzionisani obaveštajac Skot Riter, u razgovoru sa Elijem Haselom na njegovom YouTube kanalu, izneo je tvrdnju da se Evropa, posle dolaska administracije Donalda Trampa na vlast u SAD, našla u svojevrsnom ćorsokaku.
Po Riterovom tumačenju, u tom zastoju najrazumniji izlaz za evropski kontinent bio bi – koliko god to danas zvučalo nepopularno – napuštanje NATO-a i formiranje odbrambenog saveza sa Rusijom.
On to vidi kao hladnu računicu, ne kao ideološki zaokret, ali odmah dodaje i zašto se to, po svemu sudeći, neće dogoditi.
Riter, naime, tvrdi da je Evropa danas duboko podeljena i da će Sjedinjene Države te podele umeti da iskoriste. U njegovim rečima nema previše diplomatskog umotavanja: evropske zemlje su, kako kaže, godinama učene da deluju protiv Rusije i zbog toga im je gotovo nemoguće da zamisle drugačiji okvir bezbednosti.
Ta navika, taj refleks, jači je od racionalnog promišljanja o sopstvenim interesima. Otuda i njegova ocena da je ideja o savezu sa Moskvom, koliko god logična na papiru, politički neizvodljiva u stvarnosti.
Zanimljivo je da se u isto vreme iz Berlina čuju tonovi koji deluju mekše nego ranije. Nemački kancelar Fridrih Merc je, govoreći o odnosima sa Moskvom, Rusiju nazvao najvećim susedom Evrope i izrazio nadu da je moguće obnoviti određeni balans u tim odnosima.
Prema njegovim rečima, povratak dijaloga i normalizacija veza sa Rusijom značili bi kraj dugotrajnog iskušenja ne samo za Nemačku, već i za Evropu u celini.
Da li je to tek oprezno ispitivanje terena ili signal dublje promene razmišljanja, ostaje otvoreno pitanje. U svakom slučaju, jasno je da se evropska bezbednosna arhitektura više ne doživljava kao nešto nepromenljivo, a pravac u kojem će se dalje kretati tek treba da se iskristališe.
