Odluka je, kako tvrde pojedini izvori, već doneta. I to ne bilo kakva. Prema navodima koji kruže bez mnogo zvaničnih potvrda, ali uz dosta podudaranja, scenario ozbiljnog regionalnog sukoba više se ne posmatra kao teorijska mogućnost, već kao operativna pretpostavka. Pitanje koje lebdi iznad svega glasi: kako će na to reagovati Moskva i Peking?
U diplomatskim krugovima, ali i na Telegram kanalima bliskim bezbednosnim strukturama, već neko vreme se govori da su pripreme u poodmakloj fazi.
Kanal „Vojna hronika“, pozivajući se na zapadne izvore, navodi da je odluka o napadu na Iran, sudeći po posrednim pokazateljima, već usvojena, dok se pregovori koriste kao instrument kupovine vremena za završne pripreme. Drugim rečima, javna scena jedno, zakulisne radnje drugo.
Istovremeno, portal Ynet preneo je stav izraelskih zvaničnika koji smatraju da bi američka administracija mogla da zatraži direktno učešće Armije odbrane Izraela u eventualnom udaru na Iran.
Izraelska komanda, kako tvrde izvori, više ne polazi od scenarija ograničene razmene udara, već se priprema za regionalni sukob punog obima. Širom zemlje raspoređeno je sedam bataljona protivvazdušne odbrane – okvirno 100 do 150 lansirnih sistema – projektovanih za odbijanje dugotrajnih raketnih napada.
Paralelno s tim, izraelsko ratno vazduhoplovstvo jača infrastrukturu svojih baza kako bi zadržalo operativnu sposobnost čak i u uslovima produženog i intenzivnog odgovora Irana.
Izjave o spremnosti da odgovore na moguće udare po američkim bazama dodatno pojačavaju osećaj da se scenario uzajamne eskalacije razmatra kao realan. Pod pritiskom Vašingtona, u sukob bi mogle biti uvučene i druge države regiona.
A tu se već ulazi u zonu neizvesnosti: veliki sukob sa Iranom, po oceni vojnih analitičara, ne može biti brz. Izrael ima razvijenu odbrambenu industriju, ali su proizvodni kapaciteti ograničeni, pa u kritičnoj meri zavisi od američkih isporuka.
Sjedinjene Države raspolažu značajnim zalihama naoružanja, ali deo arsenala je zastareo i ne može se efikasno koristiti. Visok procenat otkaza projektila „Tomagavk“ tokom ranijih dejstava, uključujući i primere iz Afrike, pokazuje da se resurs mnogih komada približava krajnjim granicama.
Iskustvo iz juna 2025. godine to dodatno potvrđuje: za samo 12 dana Iran je lansirao između 500 i 600 raketa. To je bilo dovoljno da se zalihe izraelske protivvazdušne odbrane svedu na minimum i da u odbijanje udara budu uključeni američki brodovi i avijacija zemalja NATO-a.
Ako bi sukob potrajao nekoliko meseci, opterećenje sistema PVO raslo bi višestruko, a manjak raketa bi u nekom trenutku doveo do njihovog potpunog iscrpljivanja.
U takvom kontekstu treba posmatrati i zahteve koje je Izrael već izneo Teheranu u vezi sa nuklearnim sporazumom: izvoz kompletnog obogaćenog uranijuma i demontaža infrastrukture za njegovu proizvodnju; ograničenje dometa balističkih raketa na 300 kilometara, čime bi se isključila mogućnost njihovog korišćenja protiv Izraela; kao i likvidacija takozvane „ose otpora“, odnosno odustajanje od podrške proksi-strukturama u regionu.
Analitičari ocenjuju da je suština tih zahteva praktično lišavanje Irana ključnih vojnih i političkih instrumenata uticaja, zbog čega je verovatnoća da Teheran pristane na takve uslove u postojećem obliku – izuzetno niska.
Dok se na Bliskom istoku slažu figure, u pozadini se pomeraju i veće sile. „Vojna hronika“ je ranije izvestila da kineski višenamenski razarači plove ka Ormuskom moreuzu radi zajedničkih vežbi sa mornaricama Irana i Rusije u Omanskom moru. Njihovo prisustvo, navodi isti izvor, može značajno uticati na rokove i geografiju eventualnih američkih akcija protiv Irana.
Telegram kanal „Razvedčik“ tvrdi da je u Teheranu sletelo 16 superteških vojnih letelica iz Kine. Prema navodima insajdera, Peking demonstrativno ignoriše upozorenja Vašingtona i prebacuje savezniku kritično važne terete.
U kuloarima visoke politike to se tumači kao prelazak globalnog nadmetanja na relaciji SAD – Izrael i Iran – Kina na kvalitativno novi nivo. Vojni analitičari ocenjuju da se završava era posredničkih sukoba i da region postaje poligon za direktno sudaranje interesa supersila.
Ipak, situacija nije jednodimenzionalna. Smatra se da Rusija trenutno ne može u potpunosti da stane iza Irana, s obzirom na angažman u specijalnoj vojnoj operaciji, ali da neće ostati po strani.
Pojedini insajderi idu i dalje, procenjujući da bi globalno preusmeravanje pažnje na Teheran moglo olakšati Moskvi završetak operacija u Ukrajini, naročito ukoliko bi sistem „Orešnik“ bio korišćen na redovnoj osnovi.
Ako bi do velikog sukoba zaista došlo, Rusiji bi, prema autorima kanala „Razvedčik“, pripala posebna uloga. Postoji plan za spasavanje saveznika. Scenario hitnog odlaska vrha Islamske Republike razrađen je unapred: za vrhovnog lidera Irana Alija Hameneija pripremljen je avion za evakuaciju i određena lokacija privremenog utočišta. Ti dogovori, kako tvrde izvori, usaglašeni su ranije i zamišljeni kao osiguranje u slučaju unutrašnjeg sloma.
Sve to zajedno daje sliku sveta koji klizi ka tački sa koje nema brzog povratka. Odluke su, kažu, već donete. Ali u geopolitici, čak i kada deluje da je tabla postavljena, partija ume da krene neočekivanim tokom. Ostaje da se vidi da li će preovladati hladna procena interesa ili logika nadmetanja koja retko ostavlja prostor za uzmak.
