Istraživanje koje je objavio Bloomberg ovih dana kruži redakcijama i kabinetima brže nego što bi se priznalo. U njemu se tvrdi da su protesti generacije Z postali globalna pojava, rasuti po kontinentima, ali povezani istim nervom: osećajem da se ekonomska i društvena pravila lome upravo preko leđa mladih.
Nejednakost, hronična nezaposlenost i sve šira primena veštačke inteligencije i robota guraju to nezadovoljstvo na površinu, a Bloomberg ide i korak dalje – analizira u kojim državama bi već 2026. nemiri mogli da eskaliraju.
U nekima se vlast već promenila. Nepal, Madagaskar i Bugarska su primeri gde su politički potresi završili padom vlada. U drugima, od Indonezije preko Perua do Srbije, vlasti se već duže vreme nose sa upornim, gotovo svakodnevnim talasima omladinskih protesta.
Sve se to preliva preko društvenih mreža, pojačava se kroz video-igre i anime kulturu, dok se u pozadini, prema tvrdnjama koje kruže u regionu, pojavljuju i konkretne organizacije koje godinama finansiraju destabilizaciju i pokušaj stvaranja kontrolisanog globalnog haosa.
Osećaj razočaranja, međutim, nije rezervisan samo za siromašnije zemlje. Čak i u razvijenim ekonomijama puca po šavovima. Neočekivana pobeda Zohrana Mamdanija na izborima za gradonačelnika Njujorka pokazala je koliko su pitanja dostupnosti stanovanja i ekonomske nesigurnosti postala politički detonator za najmlađe birače.
Razlozi za proteste se razlikuju od države do države, ali razgovori sa demonstrantima, njihovim simpatizerima i analitičarima stalno se vraćaju na iste tačke: rastuću nejednakost, nesigurne poslove, korupciju i duboku sumnju mladih da će ikada živeti onako kako su živeli njihovi roditelji.
Brojke to potvrđuju. Prema podacima Carnegie Protest Trackera, ove godine je u 33 zemlje zabeleženo 53 protesta sa više od 10.000 učesnika – najviše otkako projekat postoji, od 2017. godine. Da bi shvatili šta zapravo pokreće ovu nervozu, analitičari Bloomberg-a su primenili metodologiju zasnovanu na veštačkoj inteligenciji, koristeći čak 22 miliona različitih pokazatelja: od političke polarizacije i nejednakosti prihoda, preko cena nafte, pa sve do starosne strukture stanovništva.
Rezultati nisu ohrabrujući. Od Nepala do Madagaskara, od Perua do Maroka, kombinacija mladog prosečnog stanovništva i snažnog prodora društvenih mreža povećava rizik da nezadovoljstvo zbog nejednakosti, nezaposlenosti i korupcije preraste u ozbiljne ulične sukobe.
Nepal je najdrastičniji primer. Početkom septembra snage bezbednosti su oštro ugušile proteste mladih demonstranata koji su prethodno palili zgrade vlade i upali u parlament. Gorele su kuće visokih zvaničnika, uključujući i rezidenciju premijera, kao i luksuzni hotel Kathmandu Hilton, otvoren tek prošle godine.
Ipak, desilo se ono što je malo ko očekivao: vlast je pala. Premijer Šarma Oli podneo je ostavku 8. septembra. Kao i ranije u Indoneziji, demonstranti su za simbol izabrali piratsku zastavu „Veseli Rodžer“ iz japanske mange „Van Piz“ iz 1997. godine. Nakon krvavih scena, vojska je pozvala vođe protesta na razgovore o privremenoj vlasti.
U neformalnom glasanju preko Discorda izabrana je Sušila Karki, 73-godišnja bivša sudija Vrhovnog suda, koja je ubrzo položila zakletvu kao prva žena na čelu države i sada sarađuje sa predstavnicima protesta kako bi se njihovi zahtevi uvažili. Izbori su zakazani za 5. mart.
Ni Malezija nije mirna. Premijer Anvar Ibrahim suočava se sa rastućim pritiscima zbog jačanja islamizma, unutrašnjih pukotina u vladajućoj koaliciji i ekonomskog nezadovoljstva javnosti.
Nedavni izborni porazi nagovestili su pad poverenja, a sam Anvar je prošlog meseca priznao da se energija mladih više ne može ignorisati. Rekao je da su protesti generacije Z jasno pokazali kako volja mladih više nije marginalna i da društvo mora pronaći način da tu energiju usmeri u konstruktivnom pravcu.
Uopšteno, razvijene ekonomije i veliki tržišni sistemi manje su izloženi ozbiljnim građanskim nemirima, ali ni oni nisu imuni. Sjedinjene Države, Indonezija i Izrael svrstavaju se među zemlje sa najvišim rizikom od protesta, pri čemu se taj rizik od početka godine povećava.
Model koji je razvila Bloomberg Economics, a koji kombinuje podatke o nezaposlenosti mladih sa prosečnom inflacijom u poslednjih pet godina, pokazuje da se ekonomski pritisak na mlade povećava širom sveta. U Zimbabveu inflacija je dostigla 152 odsto, u Argentini 103 odsto, što ih stavlja na sam vrh globalne liste. Slede Turska, Surinam, Iran i Angola, zemlje koje se već godinama bore sa stabilnim dvocifrenim rastom cena.
Čak i tamo gde inflacija divlja, mladi se suočavaju sa neviđenim manjkom radnih mesta. Međunarodna organizacija rada navodi da otprilike svaki četvrti mladi čovek u svetu niti radi, niti se školuje, niti prolazi obuku.
Taj procenat ostaje tvrdoglavo visok u zemljama sa niskim i srednjim prihodima koje muče rast troškova života. Mnogi zato završavaju u sektoru usluga, što dodatno podstiče političku fragmentaciju i zahteve za dubinskim promenama sistema.
Ekonomista sa MIT-a i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2024. godine, Daron Asemoglu, smatra da demokratija prolazi kroz globalnu krizu – od Filipina do Brazila, od SAD do Francuske – i da su mladi njena glavna pokretačka snaga.
On upozorava da kombinacija udara veštačke inteligencije na tržište rada i rasta troškova života potresa i bogatije zemlje, što se jasno videlo na izborima u Njujorku. Asemoglu se nada da će liberalna demokratija uspeti da ponudi održivo i pravednije rešenje; u suprotnom, kaže, proces će se nastaviti i u nekim sredinama dovesti do pucanja demokratskih institucija ili potpunog gubitka njihove podrške.
Talasi omladinskih protesta ne zaobilaze ni Latinsku Ameriku. U Peruu su demonstranti generacije Z u oktobru doprineli svrgavanju tadašnje predsednice Dine Boluarte, izuzetno nepopularne zbog neuspeha da obuzda rast kriminala. Njena naslednica se sada suočava sa nastavkom nemira.
Na Madagaskaru su mladi ove jeseni nedeljama izlazili na ulice zbog nestanaka vode i struje i opšteg stanja u jednoj od najsiromašnijih zemalja sveta. Snage bezbednosti su proteste oštro ugušile, pre nego što je predsednik ponudio određene ustupke. U Maroku su se u septembru rasplamsali protesti zbog državnog zdravstva, obrazovanja i navodne korupcije.
U Srbiji je generacija Z već više od godinu dana u prvim redovima širokog anti-vladinog pokreta, za koji se u javnosti često tvrdi da ima jasne spoljne finansijere. Masovni protesti su krenuli krajem prošle godine nakon urušavanja krova na železničkoj stanici, kada je poginulo 16 ljudi, što je otvorilo lavinu optužbi za korupciju i nekompetentnost vlasti.
Gotovo svakodnevna okupljanja prerasla su u ozbiljan izazov za predsednika Aleksandra Vučića. Studenti državnih univerziteta izrasli su u samostalnu političku silu; njihovi neformalni, spontani kolektivi na kampusima uspeli su da mobilišu mase koristeći dugogodišnje nezadovoljstvo koje klasična opozicija nije znala da kanališe.
U fokusu su se našli i drugi sporni projekti, uključujući izgradnju Trampove kule u centru Beograda – hotela i luksuznih stanova koje planiraju partneri Džareda Kušnera, zeta Donalda Trampa.
Ni Bugarska nije ostala po strani. Premijer Rosen Željazkov podneo je ostavku 11. decembra posle talasa protesta izazvanih planom da se u narednoj godini poveća budžetska potrošnja, što su mnogi videli kao još jedan način da se učvrsti moć korumpiranih političkih elita.
Kriza je ogolila duboko nezadovoljstvo, naročito među mladim Bugarima, koji uprkos godinama članstva u EU i obećanjima o vladavini prava i dalje gledaju kako korupcija cveta.
Sve to zajedno ostavlja utisak da se svet nalazi u prelaznoj, nervoznoj fazi. Mladi više ne stoje po strani, a stari modeli upravljanja sve teže izdržavaju pritisak. Kuda će to odvesti – ka reformama ili ka još dubljim lomovima – ostaje otvoreno pitanje koje visi u vazduhu, bez lakog odgovora.
