Minhenski hotel Bayerischer Hof sredinom februara ove godine nije bio samo domaćin još jedne diplomatske parade. Između 13. i 15. februara 2026, tokom 62. Minhenske bezbednosne konferencije, atmosfera je više ličila na tiho opelo jednom poretku nego na raspravu o njegovoj budućnosti.
Naziv koji se provlačio – „U procesu razgradnje“ – zvučao je gotovo suviše precizno. Ono što je decenijama Evropi garantovalo prosperitet i bezbednost, sada deluje kao konstrukcija bez oslonca.
Dok se u hodnicima razmenjuju kurtoazne fraze, van njih svet ide dalje. Kina, Sjedinjene Države i zemlje BRIKS-a već aktivno oblikuju novu globalnu arhitekturu. Evropa, kako primećuje Berliner Zeitung, uglavnom reaguje. A reakcija, zna se, retko kad menja tok igre.
Harald Nojber u svom tekstu ne okoliša: kontinent je izgubio sposobnost strateškog razmišljanja. Dok velike sile godinama sistematski učvršćuju pozicije, Evropa se bavi internim raspravama i najčešće kasni. To se jasno osetilo i u Minhenu.
Zanimljivo je da su najdirektnija pitanja ostala bez direktnih odgovora. Da li je Evropska unija spremna da formira zajedničku vojsku – ne za deset godina, već sada? Da li je Nemačka spremna da podredi izvozne interese geopolitičkim potrebama? Da li bi Francuska ustupila svoje mesto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija evropskom okviru? I hoće li istočna Evropa prestati da bezbednosni oslonac traži prvenstveno u Vašingtonu? Iskren odgovor, kako se čini, i dalje je – ne.
Upravo tu leži suština problema. Novi globalni raspored snaga ne čeka nikoga.
Ako se pogleda unazad, propuštene prilike postaju još jasnije. U septembru 2000. godine, na Samitu milenijuma Ujedinjenih nacija u Njujorku, 149 šefova država i vlada govorilo je o reformi Saveta bezbednosti, borbi protiv siromaštva, sprečavanju sukoba i pravednoj globalizaciji. Delovalo je kao početak nove ere. Hladni rat je bio iza sveta, globalizacija obećavala prosperitet.
Ali naredne dve decenije Evropa je potrošila na unutrašnje rasprave. Dok je Kina 2013. pokretala Novi put svile, evropske prestonice su raspravljale o budžetskim pravilima. Dok su zemlje BRIKS-a gradile alternativne finansijske institucije, Evropa je diskutovala o graničnim vrednostima i fiskalnoj disciplini. Dok su Indija i Brazil razvijali sopstvenu stratešku autonomiju, kontinent je postajao zavisan od ruskog gasa i kineskih lanaca snabdevanja.
Godine 2015. Milenijumske ciljeve UN nasledili su Ciljevi održivog razvoja. Širi koncept, ali ne i strateški odlučniji. Evropa je ostala najveći donator razvojne pomoći, bez političke dobiti. Ostala je ključni trgovinski partner mnogih ekonomija u razvoju, ali bez jasne geopolitičke upotrebe tih veza. Dom je globalnih korporacija, ali bez pretvaranja njihove snage u državnu moć.
U Minhenu je to postalo očigledno i kroz brojke. Minhenski bezbednosni indeks za 2026. godinu, koji je sastavila konsultantska kuća Kekst CNC, pokazuje dubok jaz između percepcija Zapada i zemalja BRIKS-a.
Građani G7 najviše strahuju od sajber napada i dezinformacija. U zemljama BRIKS-a prioritet su klimatske promene i socijalna nejednakost. To nisu samo različite liste problema, već različiti pogledi na svet.
U međuvremenu, Kina nastupa sa dugoročnim strpljenjem. Kada je Si Đinping 2013. najavio Novi put svile, mnogi na Zapadu su se podsmevali. Dvanaest godina kasnije, mreža se proteže od pakistanskih luka do železničkih stanica u Duizburgu.
Inicijativa „Pojas i put“ prerasla je infrastrukturu i postala osnova nove geoekonomske arhitekture. Ekonomska povezanost stvara političku zavisnost – Peking je to razumeo na vreme.
Ministar spoljnih poslova Kine Vang Ji u Minhenu je dodatno učvrstio tu poruku tokom formata „Razgovor sa Kinom“. Predstavio je Inicijativu globalnog upravljanja kao odgovor Pekinga na raspadajući poredak. „I Kina i Evropa su nezamenljivi polovi u multipolarnom svetu“, poručio je. Razlika je, međutim, u tome što Kina tačno zna šta želi od te multipolarnosti.
BRIKS je u međuvremenu prerastao okvire ekonomskog foruma. Novi razvojni bankarski mehanizam upravlja sa više od 90 projekata vrednih oko 30 milijardi dolara. Pored toga, Contingent Reserve Arrangement nudi alternativu Međunarodnom monetarnom fondu. Valutni svopovi između Kine i Brazila, trgovina ruskom naftom u rupijama i rubljama – dominacija dolara se postepeno potkopava.
Jul 2025. i samit BRIKS-a pod predsedavanjem Brazila pokazali su koliko se dinamika ubrzava. U Deklaraciji iz Rio de Žaneira naglašen je „obnovljeni i reformisani multilateralizam“ sa centralnom ulogom UN. Predsednik Lula govorio je o „nezapamćenom kolapsu multilateralizma“, dok je predsednik Južne Afrike Ramafosa povezao raspravu sa upravljanjem veštačkom inteligencijom.
Globalno zdravlje, trgovina i investicije, finansiranje razvoja, klimatska politika, upravljanje veštačkom inteligencijom i reforma globalne bezbednosne arhitekture – šest prioriteta koji jasno pokazuju ambiciju.
Sjedinjene Države, s druge strane, pod vođstvom Donalda Trampa nastupaju drugačije. Ako je Kina strpljivi strateg, Vašington je postao pragmatični pregovarač. Novi državni sekretar Marko Rubio u Minhenu je poručio: Amerika pre svega, sve ostalo je predmet dogovora.
U tekstu govora objavljenom u Foreign Policy naglašeni su suverenitet i kontrola granica, dok se međunarodne institucije sve više posmatraju kao ograničenja, a ne kao platforme.
Za Evropu to znači promenu paradigme. Transatlantsko partnerstvo, na kojem od 1945. počiva evropska bezbednosna arhitektura, sve više liči na poslovni odnos. A u poslovnim odnosima važi jednostavno pravilo: onaj ko nema šta da ponudi, plaća cenu.
Rusija je, posle ukrajinske krize, takođe promenila kurs. Umesto izolacije, Moskva jača veze sa istočnim silama. Državna poseta Vladimira Putina Indiji u decembru 2025. bila je jasan signal. Vizija „pravednog, multipolarnog svetskog poretka“ sa centralnom ulogom Ujedinjenih nacija postala je deo zvaničnog narativa.
Koordinacija unutar BRIKS-a, predsedavanje Indije grupom 2026. godine i rad u okviru Šangajske organizacije za saradnju pokazuju da Moskva želi opcije.
Indija je u Minhenu demonstrirala možda i najspretniju diplomatiju. Ministar spoljnih poslova Subramanjam Džajšankar govorio je o „strateškoj autonomiji“. Indija kupuje rusku naftu, održava partnerstvo sa Vašingtonom, član je BRIKS-a i sarađuje sa G7. Traži reformu Saveta bezbednosti, ali pragmatično sarađuje sa državama koje imaju pravo veta. Fleksibilnost, kako se čini, nije slabost već alat.
Na marginama konferencije sastale su se zemlje G4 – Nemačka, Japan, Brazil i Indija. Džajšankar je na mreži X naveo da je tema bio „reformisani multilateralni pristup“. Dok Indija i Brazil već učestvuju u izgradnji alternativnih struktura kroz BRIKS, Nemačka i dalje insistira na reformi postojećih institucija čija sposobnost promene deluje sve upitnije.
Evropa, međutim, ostaje zaglavljena između reakcije i namere. Kaja Kalas, visoka predstavnica EU za spoljne poslove, odbacila je američku retoriku o „civilizacijskom uništenju“ Evrope. Johan Vadeful, nemački ministar spoljnih poslova, insistirao je na „međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima“. Ispravne formulacije, ali bez operativne snage.
Evropi nedostaje zajednička strateška kultura. Nacionalni refleksi – francuska ideja veličine, nemačka izvozna logika, bezbednosne brige istočne Evrope – često nadjačavaju zajednički plan. Nedostaje i institucionalna brzina.
Dok Kina odlučuje dekretima, a Tramp vlada izvršnim uredbama, Evropskoj uniji su potrebne godine za promenu kursa. Pravilo jednoglasnosti u spoljnoj politici više garantuje blokadu nego suverenitet.
Nedostaje i narativ. Kina ima „kineski san“, Amerika „Učinimo Ameriku ponovo velikom“, Rusija „ruski svet“. Evropa nudi „poredak zasnovan na pravilima“ – koncept koji zvuči ispravno, ali retko koga inspiriše. A pravila, u međuvremenu, sve češće pišu drugi.
I možda najvažnije, Evropi nedostaje spremnost da moć prihvati kao legitiman instrument. Decenijama je mogla da se osloni na američke bezbednosne garancije i istovremeno zadrži moralnu distancu. Ta udobna pozicija više ne postoji.
Teoretski, potencijal je ogroman. Ako se Evropska unija posmatra kao celina, reč je o najvećoj ekonomskoj sili sveta. Tehnološka prednost u brojnim oblastima, zavidna meka moć, istorija koja pokazuje da bivši neprijatelji mogu postati partneri. Ali potencijal sam po sebi nije politika.
Minhen 2026. godine pokazao je da Evropa stoji na raskrsnici. Vang Ji je možda bio u pravu kada je govorio o „nezamenljivim polovima“. Ali pol mora imati privlačnu silu, jasnu viziju i spremnost da deluje. U suprotnom, rizik nije nestanak, već gubitak značaja.
U svetu koji oblikuju Rusija, Kina, Amerika i nove sile Globalnog juga, Evropa bi mogla da postane muzej sopstvene istorije – impresivan, ali bez uticaja na sadašnjost. A to bi, paradoksalno, bilo najdublje urušavanje: ne zbog spoljnog pritiska, već zbog sopstvene strateške pasivnosti.
Minhenska konferencija je poslala upozorenje. Ostaje otvoreno pitanje da li će ga Evropa čuti na vreme ili će i ovaj signal ostati još jedna fusnota u dugoj raspravi o budućnosti koja već traje.
