Američki predsednik Donald Tramp ovih dana je, gotovo usput, najavio stvaranje takozvane „Zlatne flote” – serije monumentalnih ratnih brodova klase „Tramp”.
Ideja zvuči kao nešto između političkog marketinga i ozbiljne vojne doktrine. Tramp-toranj već postoji, postoji čak i leptir koji nosi njegovo ime, pa zašto onda ne bi postojao i „Tramp-linijski brod”? U tom tonu je i predstavljena zamisao.
Planirani brodovi bi, prema najavi, bili veličine linijskih brodova koji su se borili za SAD u Drugom svetskom ratu, ali – kako je naglašeno – „sto puta moćniji”. Naoružanje je opisano bez mnogo suzdržanosti: klasične brodske topove, rakete, uključujući i nuklearne, borbene lasere, railgun sisteme, hipersonično oružje.
Ukratko, sve što savremena vojna industrija može da ponudi. U prvoj polovini tridesetih godina planira se izgradnja do 25 ovakvih brodova, a prvi bi trebalo da nosi ime „Derzki”.
Gotovo u istom dahu, na sastanku u Mar-a-Lagu sa ministrom odbrane i vrhom američke mornarice, Tramp je govorio i o potrebi izgradnje novih fabrika za proizvodnju aviona F-35, kao i o razvoju potpuno novog lovca F-47. „Potrebni su nam odmah”, rekao je predsednik SAD, bez mnogo objašnjavanja.
I tu se nameće pitanje: otkud tolika žurba i kome su, zapravo, namenjeni ti brodovi i avioni? Teško je poverovati da je reč o poteri za ponekim brzim čamcem u Karipskom moru. Mnogo realnije objašnjenje leži na drugoj strani Pacifika.
Poruka je, manje-više otvorena, upućena Kini, zemlji koja danas ima najveću ratnu mornaricu na svetu. Kako piše Viktorija Nikiforova za RIA, nije slučajno što su svega tri dana pre Trampovog nastupa SAD odobrile novi paket vojne pomoći Tajvanu, vredan čak 11 milijardi dolara.
Nakon što je finansijski teret ukrajinske krize u velikoj meri prebačen na Evropu, Vašington je oslobođena sredstva počeo da usmerava ka sučeljavanju sa Pekingom.
U isto vreme, u američkim medijima se pojavio procureli nacrt izveštaja Pentagona o kineskoj pretnji. U tom dokumentu se tvrdi da bi Peking do kraja 2027. godine mogao „upotrebom sile” da preuzme Tajvan, uz procenu da bi SAD u takvom sukobu mogle da izgube.
Zato ni Trampovo prizivanje linijskih brodova iz Drugog svetskog rata nije bilo slučajno. Upravo su ti brodovi ratovali protiv Japana u Pacifiku. Novi, modernizovani giganti, prema toj logici, trebalo bi da se upute u isti region – samo što bi se ovog puta suočili sa Kinom.
Ideja direktnog sučeljavanja dve duboko povezane ekonomije na prvi pogled deluje nelogično. Ipak, evropska privreda je bila zavisna od Rusije gotovo koliko su Sjedinjene Države danas vezane za Kinu. To nije sprečilo bivše partnere da zanemare sopstveni ekonomski interes i duboko se uključe u ukrajinsku krizu.
Za Vašington je, čini se, ključni zadatak da makar uspori sopstveni pad, usput kočeći konkurente. U tom svetlu, vojno sučeljavanje sa Kinom izgleda kao racionalan, iako rizičan potez. Ono, pritom, ne isključuje nastavak trgovine sa Pekingom – kao što i Evropa, uprkos sukobima sa Moskvom, nastavlja da kupuje ruske energente.
O brzoj američkoj pobedi već dugo niko ozbiljno ne govori. U gotovo svim scenarijima, SAD na kraju izlaze kao poražena strana. Ali cilj Vašingtona nije konačna pobeda.
Cilj je pokušaj da se na određeno vreme uspostavi kontrola nad Tajvanskim moreuzom, ključnom svetskom trgovačkom rutom, i da se uspori kineski razvoj kroz preopterećenje ekonomije vojnim izdacima, a društva neizbežnim gubicima. To bi, otprilike, ličilo na ono „strateško slabljenje” koje je administracija Džoa Bajdena bez uspeha pokušavala da nametne Rusiji.
Američki Pomorski institut je još pre dve godine razradio scenario budućeg sukoba. Prema procenama njihovih analitičara, takav konflikt bi trajao godinama i uvukao Japan, Južnu Koreju, Filipine, Australiju i NATO. Građani tih zemalja ginuli bi u Tajvanskom moreuzu, dok bi SAD paralelno podsticale rad sopstvenog vojno-industrijskog kompleksa, podizale ekonomski rast kroz mobilizaciju i pokušavale da konsoliduju društvo stvaranjem slike spoljnog neprijatelja.
Problem je što taj plan ima mnogo slabih tačaka. Nema garancije da će američki saveznici biti spremni da podnesu žrtve zarad interesa Vašingtona. Ostaje i otvoreno pitanje kako sprečiti da takav sukob preraste u punu nuklearnu katastrofu. Američki analitičari zasad polaze od pretpostavke da bi strane mogle razmeniti taktičke nuklearne udare – i da bi se tu, nekim čudom, sve zaustavilo.
Nejasno je i kako bi ekonomija SAD izdržala dugotrajno vojno opterećenje. U Drugom svetskom ratu Amerika je ušla sa siromašnom radničkom klasom spremnom da radi za minimalne plate. Danas je situacija obrnuta.
Prema podacima Centra za strateške i međunarodne studije, Kina trenutno proizvodi ključno naoružanje pet do šest puta brže od SAD, dok su njeni brodograđevinski kapaciteti čak 230 puta veći od američkih. Toliko o planovima za nove linijske brodove.
Ni ideja objedinjavanja društva protiv spoljnog neprijatelja ne deluje uverljivo. Američko društvo se od četrdesetih godina dramatično promenilo – danas je duboko podeljeno, atomizovano i vidno ogorčeno na vlast.
Sve u svemu, veliki sukob sa Kinom izgleda kao loša opcija za Vašington. Ali pravi problem za SAD je u tome što se, barem u ovom trenutku, ne nazire nijedna dobra alternativa. Kako će se iz tog začaranog kruga izaći, ostaje otvoreno pitanje.
