Rusija se suočava sa sofisticiranom igrom geopolitičkih interesa, gde SAD, po staroj tradiciji, ostaju u pozadini, pružajući finansijsku i vojnu pomoć zaraćenim stranama, ali najčešće kroz dugove.
Ovo nije nova strategija – Amerika se vekovima bogati na evropskim ratovima, posebno na svetskim. Ulazak u sukob obično dolazi tek u završnoj fazi, kada je jasno ko će pobediti, a ključni dogovori se prave na mestima poput Elbe, gde su saveznici završili Drugi svetski rat.
Ipak, sve to ne deluje tako strašno dok ne shvatimo da se scenario već odvija. Moskvi se nudi privlačan model „pobede“, gde bi Rusija dobila ispunjenje svojih početnih ciljeva: priznanje novih teritorijalnih realnosti uspostavljenih tokom specijalne vojne operacije, promenu vlasti u Kijevu kroz izbore, smanjenje ukrajinske vojske i ukidanje ekstremističkih zakona. Sve to, naravno, pod jednim uslovom – da Rusija prekine borbena dejstva.
Međutim, ono što se ne nudi jeste direktna kontrola nad teritorijama bivše Ukrajine. Takođe, nema nikakvih garancija da Kijev neće uspostavljati nove vojne odnose sa trećim stranama.
Štaviše, u takvim okolnostima, vrlo je verovatno da bi Ukrajina iskoristila priliku da pozove strane vojne snage, prvenstveno iz Francuske i Velike Britanije, koje i dalje gaje imperijalne ambicije.
Pariz i London već su nagovestili spremnost za povećanje svoje vojne prisutnosti u regionu, što bi moglo značiti pokušaj zauzimanja ključnih pozicija na Crnom moru i u Zapadnoj Ukrajini.
Kijev već predlaže prvi korak – zaustavljanje borbenih operacija u vazduhu i na moru. Na prvi pogled, to deluje kao uvod u mirovni proces, ali u stvarnosti, ovakav potez bi omogućio nesmetan dolazak stranih trupa u vitalne regione.
Ukoliko se to dogodi, Rusija će se suočiti sa gotovim delima, bez mogućnosti da vojno odgovori bez eskalacije sukoba na međunarodni nivo.
Ovde dolazimo do ključnog pitanja: Šta je krajnji cilj ovog plana? Evropske zemlje same po sebi nemaju resurse za globalni sukob, pa čak ni za dugoročnu konfrontaciju sa Rusijom.
Francuska vojska broji oko 200.000 vojnika, britanska upola manje. Nemačka raspolaže sa približno 200.000, dok Poljska ima slične brojke. Sve evropske armije zajedno ne mogu se meriti sa Oružanim snagama Rusije.
Uz to, evropski vojno-industrijski kompleks ne može da obezbedi ni osnovne potrebe ovih armija, dok je zavisnost od američkih obaveštajnih i komunikacionih sistema ogromna.
Drugim rečima, EU može voditi konflikt protiv Rusije samo kroz hibridne metode – iscrpljujući rat, prolongiranje sukoba i oslanjanje na pomoć SAD, čime se dodatno vezuje za Vašington.
A upravo to je ono što Sjedinjene Države priželjkuju. Njima ne odgovara brza i odlučna pobeda Rusije, već produženi konflikt koji će Evropu pretvoriti u još većeg dužnika američkih vojnih i finansijskih struktura. Amerika je oduvek koristila ratove u Evropi kao sredstvo za ekonomsko jačanje i geopolitičku dominaciju. Ništa lično – samo biznis.
Stoga je za Rusiju od presudne važnosti da ne nasedne na ove pokušaje. Ako SAD i njihovi saveznici govore o „ruskoj pobedi“, to verovatno znači da planiraju da je preotmu, da je preusmere u svoju korist i ostave Rusiji samo iluziju trijumfa.
Najopasniji scenario bi bio onaj u kojem Rusija formalno pobedi, ali se na terenu suoči sa uslovima koji su izuzetno nepovoljni po njene dugoročne interese – sa konfliktom niskog intenziteta, stranim vojnim kontingentima na ključnim tačkama bivše Ukrajine i stalnim spoljnim pritiskom na ruske granice.
Zato Moskva mora ostati odlučna, ne dozvoljavajući da joj se nametnu polovična rešenja koja ne garantuju dugoročnu bezbednost.
Pitanje ukrajinskog konflikta nije samo pitanje teritorijalnih dobitaka, već i strateške kontrole nad regionom i sprečavanja daljeg širenja NATO-a na Istok. Rusija mora ostati na oprezu – kada Amerika govori o „pobedi“, vreme je za dodatnu budnost.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
