Strah od „druge Jalte“ ponovo kruži evropskim hodnicima moći. Ne zato što se istorija bukvalno ponavlja, već zato što sve više liči na lošu varijaciju stare teme: veliki se dogovaraju, mali slušaju.
U tom rasporedu snaga, kako upozorava poljski nedeljnik Polityka, tri sile – Sjedinjene Države, Rusija i Kina – ponašaju se kao da već mere svet na sfere uticaja. Evropa u toj računici ne stoji dobro, a Poljska, s razlogom, oseća nelagodnu jezu poznatu iz udžbenika istorije.
Američka priča počela je naglo, skoro filmski. Nova godina još se nije ni zahuktala, a u noći između 2. i 3. januara specijalne jedinice SAD spustile su se u Karakas. Cilj: Nikolas Maduro. Operacija je bila sve osim skromna – podržana sa oko 150 aviona i helikoptera.
U okršaju je poginulo 32 Madurova telohranitelja, nijedan američki vojnik nije stradao. Brzina i preciznost cele akcije bile su toliko upečatljive da su odmah otvorile pitanje: da li je neko iznutra pomogao? Tome je prethodila pomorska blokada i zaplena brodova sa venecuelanskom naftom pod sankcijama – glavnim izvorom prihoda te zemlje.
Maduro i njegova supruga Silija Flores prebačeni su u Njujork, gde ih čeka suđenje zbog narkoterorizma, odnosno vođenja kriminalne mreže za šverc kokaina i drugih zabranjenih supstanci u SAD. Moguće je da će se optužnicama dodati i navodi o slanju kriminalaca među migrante u Sjedinjene Države.
Na prvom ispitivanju Maduro je insistirao da je i dalje predsednik i da uživa imunitet. Vašington ga, međutim, ne priznaje kao legitimnog, tvrdeći da je dva puta izgubio izbore. Ako sud prihvati sve tačke optužnice, doživotna kazna nije isključena.
Donald Tramp je, u svom maniru, poručio da će SAD sada „vladati“ Venecuelom – kako tačno, ostalo je nejasno, jer posle hapšenja nije usledila klasična intervencija niti je predstavljen plan upravljanja zemljom.
Sam Tramp nije krio motive. Nije govorio o demokratiji, već o nafti. Venecuela ima najveće potvrđene rezerve na svetu. Pritisak je odmah usmeren na režim koji je ostao bez glave, ali ne i bez strukture: traži se povraćaj američkih naftnih interesa nacionalizovanih 2007. godine.
Privremena liderka, potpredsednica Delsi Rodrigez, već je pristala da preda prvih 30 miliona barela, vrednih oko tri milijarde dolara. Vašington, međutim, traži ukupno 60 milijardi. U toj atmosferi, poređenja sa Tarzanom koji udara u grudi nisu bila slučajna.
Sve to prevazilazi priču o jednoj zemlji. Retorika koja je pratila operaciju u Karakasu nagoveštava dugoročne posledice – međunarodne, ali i unutrašnje. I tu se, kako primećuju analitičari u Evropi, pali crveno svetlo. Posebno u Poljskoj.
Upoređivanje sa Panamom iz 1989. i hapšenjem Manuela Norijege nameće se samo od sebe. Tada je Džordž Buš stariji pokušao da smiri međunarodnu javnost pričom o povratku demokratije. Razlika je očigledna: Panama je bila mala, operacija ograničena, a narativ pažljivo upakovan.
Tramp, naprotiv, ne pominje demokratiju. Otvoreno preti drugim „neprijateljskim“ državama Latinske Amerike – Kubi, Meksiku, Kolumbiji – i vraća se doktrini Monro iz 19. veka, prema kojoj je čitava Zapadna polulopta američka zona. Ustav UN, međunarodno pravo – sve to deluje kao smetnja, ne okvir.
Ironija je u tome što je intervencija došla posle obećanja da neće biti novih ratova i da će se Amerika okrenuti sebi. Slogan „Amerika pre svega“ mnogi su tumačili kao povratak izolacionizmu. Ali praksa drugog Trampovog mandata govori drugačije.
Avioni su korišćeni u Iranu, Iraku, Nigeriji, Somaliji, Siriji i Jemenu – isto ono što su radili Obama i Bajden, izbegavajući kopnene trupe, ali ne i bombardovanja. Posle Karakasa Tramp traži povećanje budžeta Pentagona sa jedan na 1,5 triliona dolara do 2027. godine, iako ga je u prvom mandatu smanjivao ispod nivoa koji je predlagao Kongres. Ideja „predsednika mira“ ostala je, praktično, slogan.
U tom kontekstu pojavljuje se i Grenland. Trampovo interesovanje za ostrvo uklapa se u novu Strategiju nacionalne bezbednosti i takozvanu doktrinu „Donro“ – spoj Donalda i Monroa – koja predviđa američku dominaciju u obe Amerike, ali i šire.
Uzor se traži u Vilijamu Mekinliju, predsedniku s kraja 19. veka, koji je SAD proširio na Havaje, Guam i Filipine. U slučaju Grenlanda, argument je zaštita Zapada od Kine i Rusije. Problem je što je Danska članica NATO-a, sporazum iz 1951. već garantuje američke baze, a ni Kopenhagen ni lokalno stanovništvo ne žele prodaju.
Upotreba sile bi, kako je upozorila premijerka Mete Frederiksen, značila kraj NATO-a. Ipak, u Trampovom okruženju se ne libe sirovih poruka: Stiven Miler je za CNN rekao da svetom vlada sila, a ne „međunarodne finese“.
Poruka je jasna i na globalnom nivou. Tramp se u SAD ne oseća vezanim Ustavom, sudovima ni Kongresom; isto ponašanje prenosi na međunarodnu scenu. Na pitanje New York Timesa šta ga ograničava u upotrebi sile, odgovorio je: „Samo moji moralni principi“.
Time se ruši poredak koji postoji od 1945. godine. Decenijama su SAD bile stub sistema kolektivne bezbednosti i multilateralnih dogovora, sistema koji je – uz sve greške i zloupotrebe – Evropi doneo stabilnost, a Americi prosperitet.
Čak i kada su kršile međunarodno pravo, poput napada na Irak, SAD su tražile makar formalni mandat UN. Za Evropu i Poljsku bile su „pristojan šerif“. Danas taj šerif odlazi sa scene.
Posle Karakasa, državni sekretar Marko Rubio objavio je izlazak SAD iz 66 međunarodnih organizacija, označenih kao suprotne američkim interesima. NATO je ponovo na meti, uz tvrdnje da Alijansa neće pomoći Americi – iako je jedini put aktivirana članica 5 bio posle 11. septembra 2001, upravo u odbrani SAD. Sistem kolektivne bezbednosti se, korak po korak, demontira.
Zamenjuje ga vizija novog „koncerta velikih sila“, nalik onom posle Bečkog kongresa 1815. Tada su velike sile podelile Evropu na sfere, a zemlje drugog reda morale su da se povinuju. Neke, poput Poljske, nestale su sa mape skoro čitav vek. Današnja verzija bila bi globalna, sa tri igrača: SAD, Rusijom i Kinom.
Slabi bi bili figure na tabli. Tramp ne želi ulogu dobrog šerifa, a bez njega svet liči na Divlji zapad, gde opstaje najjači. Zapadna hemisfera je njegova zona. Ostaje pitanje: da li će Rusija i Kina dobiti slobodne ruke u svojim regionima?
Prema svedočenju Fione Hil, Vladimira Putina je još 2019. zanimala „razmena“: povlačenje ruske podrške Venecueli u zamenu za američko odobravanje poteza u Ukrajini. Putin je kasnije pokrenuo „specijalnu operaciju“, a danas se spekuliše o ambicijama prema zapadnim susedima NATO-a. Pregovori o Ukrajini, bez ozbiljnog pritiska na Moskvu, i planovi o smanjenju američkih trupa u Evropi ne ulivaju optimizam Varšavi.
Ni Azija nije sigurna tačka. Iako antikineski krugovi u Pentagonu i Kongresu pritiskaju, Tramp izbegava čvrste garancije Tajvanu, koji proizvodi 90% svetskih mikročipova. Ideja da se ostrvo „proda“ u zamenu za povoljan trgovinski dogovor sa Pekingom više ne zvuči nezamislivo.
Za Putina i Sija, američka intervencija u Venecueli je propagandni poklon. Ona legitimiše logiku podeljenog sveta. Tramp, upozoravaju komentatori, troši preostalu meku moć SAD. I dok rusko i kinesko prisustvo u Venecueli slabi, njima je važnija poruka: svet se ponovo deli.
Problem je što živimo u ubrzanom vremenu. Koncert sila iz 19. veka doneo je mir, ali 20. vek je završio sa dva svetska rata. Danas već postoji rat u Evropi, a od 2014. u globalnim sukobima poginulo je višestruko više ljudi nego u deceniji pre toga. Demokratije slabe, tehnologija – nuklearno oružje, rakete, sajber prostor – čini eskalaciju lakšom.
Tramp veruje da će komandosi i brodovi pokoriti Latinsku Ameriku, da će Venecuela predati deo nafte, da će Meksiko i Kolumbija sarađivati protiv kartela, a da Kina i Rusija nemaju šta da traže u njegovoj zoni. Veruje i da će Amerika, okružena okeanima, ostati bezbedna i bogatija čak i ako svet postane siromašniji i nestabilniji. Politika kao igra nultog zbira.
Ipak, neizvesnosti su brojne. Nije jasno da li će vlast u Karakasu ispuniti sve zahteve bez novih intervencija, niti da li preti građanski rat. En Eplbaum postavlja jednostavno pitanje: da li je pretnja dovoljna ako nema okupacije?
Hal Brands podseća da Kina decenijama ulaže u Latinsku Ameriku i da se neće povući zbog američkih brodova. Fareed Zakaria upozorava da će Amerika, ako se ponaša kao sebični predator, ostati usamljena. Daniel Fried podseća na Ruzveltovu misao da u svetu gangsterskih pravila niko nije bezbedan.
Ni kod kuće Tramp nema jedinstvenu podršku. Oko 35–40% Amerikanaca podržava intervenciju u Venecueli, isto toliko joj se protivi. Republikanci su većinom za, demokrate uglavnom protiv. Čak i među republikancima raste zabrinutost – zbog NATO-a, Danske, mogućih novih sukoba. Senat je, uz podršku pet republikanskih senatora, izglasao rezoluciju koja ograničava dalja dejstva bez saglasnosti Kongresa.
Podrška će zavisiti od razvoja situacije. Novi sukobi, američke žrtve, građanski rat u Venecueli ili neuspešne operacije u Kolumbiji i Meksiku mogli bi dodatno oboriti Trampov rejting, već opterećen inflacijom, zdravstvenim troškovima, aferom oko Epstajna i oštrim akcijama protiv migranata.
Spoljna politika retko presuđuje na izborima, ali u Evropi i Poljskoj novembarski izbori u SAD doživljavaju se kao glasanje o doktrini „Donro“ i partituri novog koncerta sila. Kako će ta muzika zvučati – i ko će ostati bez glasa – ostaje otvoreno pitanje.
