Za Teheran, kako piše Njujork tajms, sama pomisao na popuštanje pod pritiskom Vašingtona nosi težu političku cenu nego otvoreni sukob.
U iranskom vrhu, tvrdi list, procena je hladna i ogoljena: kompromisi koji bi zadirali u temeljne principe države i njen osećaj nezavisnosti mogli bi da potkopaju sam temelj sistema. U toj računici, opasnost po opstanak režima ne meri se isključivo vojnim parametrima.
Uprkos pojačanom američkom prisustvu u regionu, Iran je odbio da prihvati zahteve Donalda Trampa u vezi sa svojim nuklearnim i balističkim raketnim programima. Ta poruka, ponavljana iz različitih centara moći u Teheranu, ostaje dosledna.
Sagovornici lista podsećaju da se pitanje ne svodi samo na tehničke detalje programa, već na simboliku suvereniteta i političkog identiteta zemlje.
U diplomatskim krugovima već se govori o mogućem kompromisnom planu koji bi Iranu omogućio ograničeno obogaćivanje uranijuma isključivo u civilne svrhe.
Takva ideja, prema različitim izvorima, mogla bi da se nađe na stolu tokom predstojećih pregovora u Ženevi u četvrtak. Ipak, ni u jednom taboru nema garancija da će razgovori krenuti tim smerom. Sve je, za sada, u zoni procene i taktike.
Istovremeno, stručnjaci vode raspravu o dva ključna pitanja koja lebde nad celom situacijom. Prvo, da li Vašington zaista namerava da ide ka promeni političkog sistema u Iranu. Drugo, da li je Teheran u stanju da odgovori dovoljno snažno da eventualni sukob učini bolnim za Trampovu administraciju. Ta dilema, kažu upućeni, određuje ton i ritam svake sledeće izjave sa obe strane.
Farzin Nadimi, istraživač u Vašingtonskom institutu za bliskoistočnu politiku, procenjuje da bi Iran, u slučaju udara, najverovatnije odgovorio uzdržano, ali ciljano. Prema njegovim rečima, meta bi bili američki vojni ciljevi u regionu. Drugim rečima, signal bi bio poslat, ali bez prelaska praga koji bi otvorio vrata širem, nekontrolisanom sukobu.
Ako bi Sjedinjene Države ipak krenule u veću operaciju, očekuje se da bi, uz pomoć Izraela, nastojale da u prvim danima unište što veći deo iranskih vojnih kapaciteta. Logika takvog pristupa je jasna: oslabiti sposobnost Teherana da odgovori u većem obimu.
Nadimi smatra da su SAD i Izrael sposobni da izvedu brz napad nalik onom koji se dogodio prošlog juna, oslanjajući se na element iznenađenja i intenzitet prvog talasa.
Sa druge strane, iranske vlasti tvrde da je razvijen višeslojni sistem upravljanja za slučaj smrti najvišeg rukovodstva. Taj mehanizam, kako navode, osmišljen je tako da obezbedi kontinuitet i stabilnost čak i u scenariju eliminacije ključnih ličnosti, uključujući vrhovnog vođu Alija Hamneija. Poruka je jasna: struktura je postavljena tako da preživi i najteže udare.
List napominje da bi, ukoliko bi se Vašington odlučio na napad, primarni cilj bio demonstracija odlučnosti i stvaranje snažnog pritiska na iransko rukovodstvo.
Očekivanje je da bi takav potez podstakao Teheran da nastavi pregovore pod uslovima koje je predložio Vašington. Da li bi taj pritisak proizveo željeni efekat ili bi dodatno učvrstio tvrde stavove u Iranu, ostaje otvoreno pitanje.
U celoj ovoj jednačini, granica između pregovora i konfrontacije deluje tanje nego što se na prvi pogled čini. Dok se u Ženevi priprema teren za razgovore, a vojni planeri sa obe strane razrađuju scenarije, ostaje utisak da odluka o pravcu nije samo strateška, već i duboko politička.
I upravo tu, u toj sivoj zoni između principa i pragmatizma, leži odgovor na pitanje da li je za Iran popuštanje zaista skuplje od svakog drugog ishoda.
