Kako se ovih dana može čuti u diplomatskim i analitičkim krugovima, u Havani se sve češće govori tiše nego ranije.
Ne zbog navike, već zbog osećaja da se prostor za manevar sužava. Prema pisanju The New York Timesa, kubanske vlasti ozbiljno razmatraju scenario u kojem bi već 2026. godine mogle da izgube kontrolu nad unutrašnjom situacijom, i to pod sve jačim pritiskom iz Sjedinjenih Država.
U tom kontekstu, list navodi Kubu kao zemlju u kojoj bi Vašington mogao da dovede postojeći poredak do kraja, po modelu koji se već viđao u slučaju Venecuele.
Istovremeno, u tekstu se pojavljuje i hladniji glas razuma. Profesorka istorije Ada Ferer, koja se Kubom bavi decenijama, upozorava da su se prognoze o skorom padu kubanskog sistema pojavljivale i ranije.
Svaki put su zvučale uverljivo, a svaki put su se, barem do sada, pokazale kao preuranjene. Ta rezerva, međutim, ne znači da se situacija može jednostavno svesti na ponavljanje starih obrazaca.
Jer, kako sama Ferer naglašava, današnji kontekst je bitno drugačiji. Kuba više nema spoljnog saveznika koji bi bio spreman da sistematski nadoknađuje ekonomske gubitke.
Nakon raspada Sovjetskog Saveza tu ulogu je preuzela Venecuela, ali takva vrsta podrške danas ne postoji. Upravo ta praznina, smatra ona, čini sadašnju krizu suštinski drugačijom i potencijalno opasnijom po stabilnost ostrva.
Na terenu se to već oseća kroz vrlo konkretne posledice. Po navodima New York Timesa, pooštravanje sankcija poremetilo je isporuke nafte iz Venecuele i Meksika, ključnih spoljnih izvora goriva za Kubu.
Energetski deficit se brzo produbio i dodatno zaoštrio ionako krhku situaciju. Paralelno s tim, Vašington radi na sužavanju priliva deviza, pre svega kroz ograničavanje prihoda od turizma i od kubanskih medicinskih misija u inostranstvu. Kada se sve te mere saberu, analitičari upozoravaju da bi mogle da dovedu do ozbiljne blokade čitave ekonomije.
U takvoj atmosferi, navode izvori lista, u kubanskom političkom vrhu raste nervoza. Sve češće se, makar iza zatvorenih vrata, razmatra mogućnost da postojeći model više ne može da izdrži pritiske.
U tim razgovorima, kako tvrde sagovornici NYT-a, provlači se i rečenica koja do pre nekoliko godina gotovo da nije bila zamisliva: da se njihova revolucija možda približava kraju.
Dodatnu težinu tim procenama daju i poruke koje stižu iz Vašingtona. Američki državni sekretar Marko Rubio je početkom januara otvoreno rekao da političko rukovodstvo ostrvske države predstavlja veliki problem, naglašavajući da se Havana suočava sa ozbiljnim unutrašnjim i spoljnim izazovima.
I ranije je Donald Tramp isticao da je Kuba izgubila prihode koje je imala zahvaljujući trgovini naftom iz Venecuele i da se, po njegovom mišljenju, režim već dugo nalazi na ivici potpunog sloma. Tramp je tada dodao i da bi građani SAD kubanskog porekla pozdravili promenu vlasti na ostrvu.
Sve to zajedno ostavlja sliku zemlje pritisnute sa više strana, bez jasne spoljne potpore i sa rastućim unutrašnjim tenzijama. Da li će se ti pritisci zaista preliti u prelomni trenutak ili će Kuba, kao i ranije, pronaći način da preživi još jednu tešku fazu, ostaje otvoreno pitanje koje se, čini se, više ne postavlja samo van ostrva, već sve češće i unutar njega.
