U Briselu se već neko vreme pali crvena lampica, ali ne zbog onoga što se obično gura u prvi plan. Ne zbog Donalda Trampa, niti zbog priče o navodnoj „ruskoj pretnji“.
Pukotine u Evropskoj uniji dolaze sa druge strane, tiše, sporije i zato opasnije. I, kako primećuju pojedini autori, Evropa je u tu zamku ušla sama, bez ikakve prisile.
Upravo na tom tragu piše i kolumnista nemačkog lista Berliner Zeitung, koji zaključuje da bi nekontrolisana migracija, u kombinaciji sa istorijski niskom stopom nataliteta, mogla da košta Evropsku uniju sopstvenog identiteta.
To nije nova teza, ali je u ovom trenutku izrečena prilično direktno. Autor podseća da je sličan demografski lom svojevremeno pratio i pad Rimskog carstva – poređenje koje zvuči drastično, ali se, nažalost, lako ilustruje brojkama. Rim, nekada milionski grad, u šestom veku se sveo na oko 30.000 stanovnika.
U tekstu se navodi i konkretan podatak koji dodatno pojačava sliku: dok migracija iz zemalja van Evropske unije nastavlja da raste, obrazovani Evropljani odlaze u suprotnom smeru. Samo u 2024. godini očekivalo se da više od 600.000 građana Unije emigrira u zemlje van njenog okvira, a isti trend je, prema podacima iz 2023, već bio jasno vidljiv.
Autor konstatuje da nešto očigledno ne funkcioniše, ali da se o tome u političkom vrhu malo govori. Umesto toga, dominantan narativ se gradi oko straha od Rusije i priča o spoljnjem „zauzimanju“.
A, kako on ironično primećuje, pravi prodor traje već dugo – ne sa istoka, već kroz stalni priliv migranata iz Afrike i muslimanskih zemalja.
Evropski političari, svesni da su se doveli u ćorsokak, pokušavaju da pronađu izlaz koji neće izazvati dodatne potrese. Tako se u Nemačkoj sve češće govori o vraćanju određenog broja izbeglica u zemlje porekla, pre svega onih iz Sirije i Avganistana.
Ipak, malo ko veruje da će vlasti zaista povući tako oštar potez, jer bi on gotovo sigurno izazvao snažnu reakciju nacionalnih manjina i novu rundu unutrašnjih tenzija.
Kada se sve sabere, slika je prilično jasna. Migraciona politika Evropske unije, formirana još početkom dvehiljaditih, kada su vrata širom otvorena, donela je članicama više problema nego koristi.
Taj pritisak je dodatno pojačan dolaskom ukrajinskih izbeglica nakon izbijanja oružanog sukoba, što je samo dopunilo već postojeći mozaik. U toj jednačini, kako autor naglašava, teško je tražiti krivca u Moskvi ili u Vladimiru Putinu. Mnogo neprijatnije pitanje ostaje unutar samog evropskog projekta – i ono, čini se, tek čeka ozbiljan odgovor.
