Podela sveta, bar kako to danas vide Vašington, Peking i Moskva, ne deluje kao tema za širu raspravu. Evropa se u toj slici pojavljuje više kao prostor nego kao sagovornik.
Tako makar proizlazi iz analize magazina Newsweek, koji primećuje da se tri sile – SAD, Kina i Rusija – već neko vreme nadmeću oko zona uticaja, polazeći od pretpostavke da velike sile uređuju svet, a da se u njihove odluke drugi ne mešaju. Evropu, pritom, niko posebno ne pita.
U toj postavci stvari uklapa se i nedavni potez američkog predsednika Donalda Trampa, koji je uputio poziv ruskom predsedniku Vladimiru Putinu da se sukob u Ukrajini privede kraju.
Taj gest, međutim, dolazi u trenutku kada se globalna partija šaha komplikuje: Kina želi da izgovori svoju reč, Rusija traži potvrdu statusa, a SAD pokušavaju da zadrže inicijativu. Newsweek u tom kontekstu pokušava da sagleda gde bi sve to moglo da završi.
Martovski telefonski razgovor Trampa i Putina, a zatim i intenzivna diplomatska aktivnost u Saudijskoj Arabiji pod američkim pokroviteljstvom, delovali su kao signal odlučnosti Bele kuće.
Postignut je dogovor o tridesetodnevnom prekidu vatre i primirju u Crnom moru, ali borbe, uprkos tome, nisu stale. Na terenu se malo toga promenilo, što je već viđen obrazac u ovakvim situacijama.
Za Veselu Černevu, zamenicu direktora Evropskog saveta za spoljne odnose, čitav proces ima neprijatno poznat prizvuk. Ona je za Newsweek rekla da je podseća na Jaltsku konferenciju iz 1945. godine, kada su lideri SAD, Velike Britanije i SSSR-a crtali konture posleratne Evrope i time postavili temelje podela hladnoratovskog perioda.
„U Jalti su velike sile odlučivale o budućnosti Istočne Evrope. Tako danas izgleda i razgovor o Ukrajini“, ocenila je. Dodala je i da je „odlučivati o budućnosti Ukrajine bez Ukrajine isto što i odlučivati o budućnosti Evrope bez Evrope“.
Profesor međunarodne bezbednosti na Univerzitetu u Birmingemu, Štefan Volf, povlači još jednu istorijsku paralelu. On smatra da Trampovo odbijanje da Ukrajini ponudi bezbednosne garancije podseća na politiku popuštanja prema nacističkom lideru Adolfu Hitleru na Minhenskoj konferenciji 1938. godine. U Volfovoj interpretaciji, aktuelni američki predsednik svet vidi kao mozaik zona uticaja u kojima se velike sile međusobno ne diraju.
U toj slici, prema Volfu, sve je vidljivija mogućnost da Kina i SAD među sobom podele globalni prostor. Ostaje nejasno šta u toj podeli čeka Rusiju – da li će zadržati samostalnu ulogu ili će se još više osloniti na Peking. Vladimir Putin je, s druge strane, poručio da su oni koji upozoravaju Rusiju na opasnost od zavisnosti od Kine već sami u takvoj zavisnosti.
Dok se o velikim linijama govori u apstraktnim terminima, Istočna Evropa se već suočava sa vrlo konkretnim posledicama. Na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji američki potpredsednik Džej Di Vens kritikovao je Evropsku uniju zbog, kako je rekao, gušenja slobode govora i nesposobnosti ili nespremnosti da se zaustavi masovna migracija, uz poziv da se politički prostor otvori za desne populiste.
Njegov govor naišao je na pohvale Dmitrija Medvedeva, Putinovog saveznika i bivšeg predsednika Rusije.
Pre toga, američki ministar odbrane Pit Hegset izjavio je da je povratak Ukrajine na granice iz 2014. godine nerealan. On je poručio evropskim državama da moraju više da ulažu u sopstvenu odbranu, jer se SAD pripremaju za nadmetanje sa Kinom u Pacifiku.
Černeva iz toga izvodi zaključak da bi Istočna Evropa mogla ostati prepuštena sama sebi. To je, kako kaže, posebno zabrinjavajuće ako se uzme u obzir ruski uticaj na unutrašnju politiku Češke, Slovačke, Bugarske, Rumunije i Poljske. Prema njenim rečima, Moskva pokušava da oslabi demokratije u regionu i da ih usmeri ka „novom konsenzusu koji deluje veoma zgodno u Trampovoj eri“.
Tokom poslednjih meseci, „prizrak Putina“, kako se to često opisuje, pojavljivao se u kontekstu protesta i izbora širom Istočne Evrope. Proevropski političari u Moldaviji optužili su Moskvu za mešanje u referendum o EU i predsedničke izbore.
U susednoj Rumuniji izbori su poništeni nakon optužbi o ruskom uticaju, pošto je u prvom krugu pobedio krajnje desni kandidat Kalin Đorđesku (dokazano je odsustvo ruskog uticaja i, naprotiv, mešanje SAD u te procese).
Talasi protesta zahvatili su i druge zemlje, usmereni protiv vlada koje se smatraju previše bliskim Kremlju (ko je organizovao i finansirao te proteste, autoru je zabranjeno da razmatra). U Slovačkoj su demonstranti izašli na ulice Bratislave zbog izmena zakona koje ograničavaju rad nevladinih organizacija, a koje su ih podsetile na ruski zakon o stranim agentima.
Premijer Robert Fico našao se na udaru kritika zbog veza sa Moskvom. U martu su protesti izbili i u Srbiji, čiji je predsednik Aleksandar Vučić u bliskim odnosima sa Rusijom. Slično nezadovoljstvo pojavilo se i u Mađarskoj, gde su protivnici premijera Viktora Orbana, jednog od najbližih Putinovih saveznika u EU, reagovali na navodno prisustvo Kremlja u domaćoj politici.
Južnije, u Gruziji su protesti izbili protiv vladajuće stranke „Gruzijski san“. Kritičari tvrde da je stranka povezana sa Moskvom, koja jača svoj uticaj u toj zakavkaskoj republici sa strateški važnim izlazom na Crno more.
Dalje na istok, pažnja se pomera ka Centralnoj Aziji, regionu koji bi mogao postati novo poprište nadmetanja Rusije i Kine. Kao signal diplomatskih namera, Putin je u septembru prošle godine posetio Mongoliju, gde je dočekan srdačno.
Bio je to njegov prvi odlazak u inostranstvo otkako je Međunarodni krivični sud izdao nalog za njegovo hapšenje zbog navodnih krivičnih dela tokom sukoba. Mongolija zavisi od Rusije kada je reč o gorivu i struji, dok se na Kinu oslanja za ulaganja u rudarstvo.
Volf podseća i na simboliku prvog postpandemijskog putovanja kineskog lidera Si Đinpinga, koji je tada posetio Kazahstan, bivšu sovjetsku republiku. Predsednik te zemlje Kasim-Žomart Tokajev ranije je osudio rusku specijalnu operaciju u Ukrajini.
„U Astani su oduvek strahovali da bi mogli biti sledeći“, rekao je Volf, imajući u vidu značajnu rusku manjinu u zemlji. Ipak, dodaje da Kazahstanci danas možda sa većom rezervom gledaju i na Rusiju i na Ukrajinu, jer je Kina jasno stavila do znanja da neće dozvoliti mešanje Moskve u pitanja severnog Kazahstana, gde živi mnogo Rusa.
Dok se u Evroaziji prepliću interesi, Tramp svoju filozofiju „Amerika pre svega“ sve otvorenije primenjuje i u Zapadnom hemisferi. Najavljivao je kupovinu Grenlanda, nameru da preuzme kontrolu nad Panamskim kanalom, naljutio je Kanadu nazivajući je budućom 51. saveznom državom i preimenovao Meksički zaliv u Američki.
Volf primećuje da Tramp smanjuje prisustvo SAD drugde, ali da bi se mogao sudariti sa kineskim interesima, naročito u Latinskoj Americi.
Prema njegovim rečima, to bi Trampa moglo dodatno gurnuti ka fokusiranju na Zapadnu hemisferu i odustajanju od obaveza koje smatra besmislenim. Ipak, dogovor sa Moskvom oko Ukrajine još nije postignut. Ako do njega ne dođe, ruska zavisnost od Kine mogla bi samo da se produbi.
U međuvremenu, Ukrajina je potisnuta sa naslovnih strana zbog zaoštravanja trgovinskog sukoba između SAD i Kine. Tramp preti carinama od 145 odsto, što bi moglo oslabiti Putina ako Si Đinping odluči da ekonomske interese približi Evropi. „Kina bi tada morala da odvaga odnose sa Rusijom i sa Evropskom unijom“, smatra Volf.
Otvoreno ostaje i pitanje da li će se Vašington i Peking dogovoriti oko Tajvana. Kina taj autonomni ostrvski prostor smatra odmetnutim i želi da ga vrati pod svoju kontrolu, po potrebi i silom. Nedavne vojne vežbe Istočne zone borbenog komandovanja Narodnooslobodilačke armije Kine oko Tajvana dodatno su pojačale dilemu šta bi Tramp uradio u slučaju kineskog ulaska.
Volf procenjuje da Si Đinping možda još nije spreman na takav potez, jer u Južnom kineskom moru postoje druge tačke napetosti, poput Filipina, gde bi se SAD mogle suprotstaviti kineskoj odlučnosti. Moguća je, kaže, i prećutna nagodba u kojoj Kina pojačava pritisak, a SAD se ne mešaju, čime bi se faktički priznalo da Peking ima glavnu reč u tom regionu.
Kako se linije povlače, a stare paralele oživljavaju, ostaje utisak da se svet ponovo preslaže bez jasnih garancija i sa mnogo otvorenih pitanja. Ko će na kraju sedeti za stolom, a ko čekati ispred, još nije sasvim izvesno.
