Nemačka vlada želi da smanji zavisnost od najvažnijeg trgovinskog partnera. To je najavio ministar privrede Robert Habek (Zeleni). Ali nemački privrednici su protiv toga.
Hamburška luka – to su vrata Nemačke prema svetu. A pre svega vrata prema Kini. Ekonomski gigant s Dalekog istoka najveća je mušterija luke u Hamburgu. Samo u prvih šest meseci ove godine iz Kine je u ovaj grad na severu Nemačke stiglo više od 1,3 miliona kontejnera. Kontejnerski terminal „Tollerort“ odredište je mnogih pošiljki iz Kine.
Kineski brodarski gigant COSCO zato želi da preuzme 35 odsto vlasničkog udela u tom terminalu. Hamburška luka i HHLA (logistička kompanija) to takođe žele – jer bi onda „Tollerort“ postao ključni terminal za tu najveću svetsku brodarsku kompaniju.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
No, sredinom avgusta objavljeno je da nemačko ministarstvo privrede ima određene nedoumice po pitanju „ulaska“ kompanije COSCO u Hamburg. Nemačka vlada, kako je prenela agencija Rojters, nema jedinstven stav oko toga treba li dozvoliti kineskoj firmi da preuzme suvlasnički udeo u hamburškoj luci. Taj korak vlada mora da odobri – a može i da ga blokira.
Spor oko angažmana brodarske kompanije COSCO jasan je dokaz da Nemačka pod znak pitanja stavlja svoje ekonomske odnose s Kinom koji su dugo bili jedan od temelja nemačkog poslovnog modela.
Nakon što je s ruskim napadom na Ukrajinu postalo jasno koliko je Nemačke „ranjiva“ zbog toga što zavisi od ruskog gasa, Nemci sada traže odgovor na pitanje kakav odnos ubuduće žele da imaju s Kinom?
Kako se nositi s jednom autokratijom koja je već godinama najveći nemački trgovinski partner, i zemlja u kojoj posluje oko 5.500 nemačkih kompanija? Kako se odnositi prema zemlji koja se u dokumentima Evropske unije istovremeno naziva i „partnerom“, ali i „konkurentom“ i „strateški rivalom“? A pri svemu tome se odnosi sve više kreće ka – rivalstvu.
„Doba naivnosti“
Robert Habek, ministar privrede i vicekancelar iz stranke Zelenih, najavio je „robusniju trgovinsku politiku“ prema Kini. Na kraju konferencije ministara trgovine zemalja-članice grupe G7, Habek je sredinom septembra rekao da je „prošlo doba naivnosti prema Kini“.
Habek je u stvari još krajem maja odbio da dâ garancije koncernu Folksvagen za investicije u Kini. Bio je to šok. Više decenija se na razne načine olakšavalo poslovanje nemačkih preduzeća u Kinu – preko garancija za ulaganja ili preko garancija za izvoz robe.
Stručnjak za Kinu Tim Rilig iz Nemačkog društva za spoljnu politiku (DGAP) o promeni kursa kaže: „To bi uskoro mogla da postane standardna metoda. Nemačke firme bi uskoro mogle da nastave da investiraju u Kinu, da trguju sa Kinom, ali sve to samo uz sopstveni rizik, a ne više uz pomoć državnih garancija i raznih obezbeđenja.“ Nemačka država, dodaje Rilig za DW, „ne želi više da daje podsticaje za nemačke firme kako bi se širilo poslovanje s Kinom.“
Ali nemačke firme to čine i dalje – uprkos političkim odlukama. Sudeći po rezultatima studije Jirgena Matesa iz Instituta nemačke privrede (IW), nemačke firme su u prva dva kvartala ove godine u Kinu investirale oko deset milijardi evra. To je rekordna suma. Ulaganja se pritom koncentrišu na nekoliko privrednih grana, a pre svega su to automobilska i hemijska industrija. Samo na četiri nemačka industrijska giganta (Folksvagen, BMW, Mercedes i BASF) otpada trećina direktnih evropskih investicija u Kini, tvrde autori studije koju je objavila Grupacija Rodijum.
(Ne)zavisnost od Kine
Jerg Vutke, predsednik Evropske trgovinske komore u Kini potvrđuje informacije Rodijumovih stručnjaka, iz kojih proizlazi i da je za 80 odsto evropskih investicija u Kini zaslužno samo deset velikih evropskih kompanija. Vutke za DW kaže: „To je znak da ostale evropske firme doduše ne napuštaju Kinu, ali da se trenutno po pitanju novih ulaganja interesuju za neke druge zemlje, što znali da se fokusiraju na diverzifikaciju.“
Vutke je ujedno i „BASF-ov čovek“ u Kini. On priznaje da je deset velikih evropskih kompanija izrazito zavisno od Kine. Ona se vidi i kad je reč o uvozu retkih metala, polusirovina za farmaceutsku industriju ili kod solarnih sistema.
Ipak, Vutke smatra da poređenja sa zavisnošću Evropljana od Rusije ne stoji: „Mi imamo naftovod i gasovod iz Rusije, a iz Kine stižu igračke, nameštaj, sportska oprema, odeća, obuća. Većina tih proizvoda, ja bih rekao 90 odsto, može lako da se dobije i na drugim mestima.“
A šta je s izvozom u Kinu? Stručnjak instituta IW Mates kaže da od njega zavisi oko tri odsto nemačkih radnih mesta: „To je više od miliona radnih mesta. To je velika brojka, ali trebalo bi je sagledati u kontekstu više od 45 miliona radnika u Nemačkoj“, dodaje Mates za DW. Njegov zaključak je sledeći: „Sveukupno gledano, zavisnost od Kine kao izvoznog tržišta jeste doduše relevantna, ali ona nije toliko velika kao što se to u medijima često tvrdi.“
Zeleni vrše pritisak
Zeleni su ti koji pre svih vrše pritisak unutar nemačke vlade po pitanju poslovanja s Kinom. Početkom septembra, ministarka spoljnih poslova Analena Berbok predstavnike nemačke privrede je upozorila: „Ne možemo sebi i drugi put da dozvolimo da se nadamo da ’neće baš sve biti tako loše s tim autokratskim režimima’“.
Ministarka Zelenih najavili je novu strategiju prema Kini, koja će biti deo Nacionalne bezbednosne strategije koja je u izradi: „Nemačkoj vladi, a i meni lično, važno je da u strategiji prema Kini primenimo ono što smo naučili iz naše zavisnosti prema Rusiji.“
Međutim, za mnoge nemačke menadžere je promena kursa koju je najavio i „zeleni“ ministar privrede Habek – previše: „Državni podsticaji i garancije u poslovanju s Kinom moraju načelno da opstanu“, zahteva generalni direktor Odbora za Aziju i Pacifik (APA) nemačke privrede Fridolin Štrak u izjavi za Rojters. I kineske investicije u Nemačkoj i Evropi trebalo bi da su dobrodošle, zahteva APA. Štrak ipak nije hteo da iznese svoju kada je u pitanju konkretan slučaj, odnosno ulazak firme COSCO u Hamburšku luku.
(dojče vele)
