Nikola Sarkozi može sve da odbacuje kao zaveru svojih političkih protivnika, ali veliki broj afera u koje je on uključen stvara veoma uznemiravajuću sliku.
Tako nemačka štampa piše o „Libijskoj aferi“ bivšeg francuskog predsednika, prenosi Dojče vele.
[adsenseyu1]
Nakon što je objavljena vest da je bivši predsednik Francuske Nikola Sarkozi u pritvoru zbog sumnje da je primio 50 miliona evra za finasiranje svoje predsedničke kampanje, stižu novi detalji i prvi komentari.
List Frankfurter noje prese, koji izlazi u finansijskoj metropoli Frankfurtu na Majni, podseća javnost na ono što se tokom godina čulo u vezi sa Sarkozijem i novcem iz Libije, ali ne samo to: „Francusko-libijski biznismen i posrednik Zijad Takedin, koji je u međuvremenu prekinuo kontakt s bivšim predsednikom i protiv koga se vodi proces zbog korupcije, rekao je da je između kraja 2006. i početka 2007. iz Tripolija u Pariz prebacio pet miliona evra u gotovini.
[adsenseyu4]
Gadafijev sin, Saif al Islam, 2011. je preko TV Euronews tražio od Sarkozija da vrati novac: ‘Mi smo finansirali njegovu kampanju i za to imamo dokaz. Dali smo mu pomoć kako bi se založio za libijski narod, ali nas je on razočarao’.“
Izveštaj francuskog Centralnog zavoda za borbu protiv korupcije pokazao je da je za Sarkozijevu kampanju potrošen ogroman novac. Njegov bliski saradnik i bivši ministar unutrašnjih poslova Klod Geon na velikim je mukama da objasni zašto mu je jedna saudijski milijarder na račun prebacio pola miliona evra.“
„Ali to nije sve, 63-godišnji Sarkozi je i drugim nevoljama: sudski proces mu preti zbog toga što su troškovi njegove izborne kampanje 2017. umnogome premašili dozvoljeni gornji budžet od 22,5 miliona evra – zabašureni sistemom lažnih računa. Takođe, on i njegov advokat su jednom visokom sudskom zvaničniku navodno obećali unapređenje – za informacije o tome šta organi istrage znaju o navodima da je pokojna Lilijen Betonkur milijarderka i naslednica Loreala, takođe finansirala njegovu kampanju 2007. godine.“
„Sarkozi može sve to da odbacuje kao zaveru svojih političkih protivnika, ali veliki broj afera u koje je on uključen stvara veoma uznemiravajuću sliku. Reč je o korupciji, podmićivanju, netransparentnim novčanim tokovima i nepotizmu.
Sve to svedoči o pravom mafijaškom stilu. Za Sarkozija se čak priča da je 2017. pokušao ponovo da dođe na vlast kako bi dobio pravni imunitet, kao što je to uradio Silvijo Berluskoni. I to je samo pretpostavka – ali se preteći nadvila nad njim. Sve to bi trebali hitno rasvetliti“ završava Frankfurter noje prese.
Nordvest cajtung iz Oldenburga na severu Nemačke takođe se opširno bavi vestima iz Francuske: „‘Politički penzioner’, kako Sarkozija ponekad zovu u Francuskoj, već godinama je opterećen raznim aferama. Pre četiri godine već je bio u policijskom pritvoru u okviru jedne druge istrage i bio je ispitivan ceo dan.“
[adsenseyu1]
„Istražitelji finansijskog tužilaštva prikupili su stotine dokumenata u okviru takozvane ‘Libijske afere’. Protiv nekih osumnjičenih već su pokrenuti procesi. I Sarkozijev bliski saradnik, bivši ministar Bris Ortefe, morao je da se suoči s pitanjima istražitelja, ali nije bio u pritvoru. A sada se očigledno Sarkozi našao u centru pažnje istrage.“
„Neko ko je bio tako moćan, kao što je to bio Muamer al-Gadafi, svakako je bio u stanju da finansira jednog francuskog predsedničkog kandidata. Gadafi je bio u stanju da naredi da se sruši avion pun putnika (Lokerbi 21.12.1988.) i da se u vazduh digne diskoteka (Berlin, 6.4.1986). Posle toga, davanje mita zvuči kao civilizovan napredak. Zato se vredi osvrnuti na vreme posle predsedničke kampanje o kojoj je reč. Bila je to 2011, kada je Francuska insistirala da se Gadafi vojno napadne. Sarkozi je time čak rizikovao da izazove podelu u NATO. Usledio je totalni kolaps države i bilo kakvog poretka u Libiji, a zemlja je postala poligon za islamske teroriste. I sve to samo da bi se Sarkozi oslobodio svedoka svoje potkupljivosti? Istraga to mora da pokaže.“
Rajniše post iz Diseldorfa iznosi međutim sasvim drugačije mišljenje: Nikola Sarkozi je bio predsednik Francuske pet godina, a glasina o njegovoj prljavoj vezi sa Libijom bilo je i pre nego što je došao na najvišu funkciju u državi. Ta afera se otada krčkala i verovatno je doprinela političkom padu Sarkozija koji 2012. izgubio izbore. Čovek može da misli šta hoće o bliskim političkim kontaktima Sarkozija i Gadafija, ali nakon ukidanja međunarodnih sankcija protiv libijskog diktatora, Francuska zaista nije bila jedina zemlja koja se intenzivno trudila oko navodno tada čistog despota – i usput oko koncesija za poslove u zemlji bogatoj naftom.
Treba napomenuti: uprkos višegodišnjim istragama, do danas nije dokazano da je Gadafi svog novog prijatelja kupio sa 50 miliona evra. A još manje od toga je dokazana teza da je francuski predsednik 2011. rizikovao podelu NATO kako bi vojnim udarom eliminisao Gadafija kao dosadnog svedoka. To zvuči neverovatno – čak i za nekoga kao što je Sarkozi.
Darmšteter eho iz Darmštata na jugu Hesena piše: „Ova afera je primer arogantnog i kriminalnog ponašanja stare političke elite koje su se Francuzi otarasili birajući Makrona za predsednika. Sećate li se konzervativnog predsedničkog kandidata Fijona, koji je fiktivno zaposlio pola porodice u svojoj kancelariji i koji na račun države nisu radili ništa? Ili toga kako je šefica ekstremne desnice Marin Lepen proneverila novac EU? Politika je prljav posao? I u Francuskoj, kao i u Nemačkoj, to je veoma rašireno
(DW)
[adsenseyu5][adsenseyu6]
