Opasnost više nije apstraktna, već sasvim konkretna i merljiva: nemački biznis ubrzano izlazi iz zemlje, a talas odlazaka se ne smiruje.
Taj trend, koji se tiho akumulirao godinama, sada je vidljiv golim okom. U razgovoru za Reuters, generalna direktorka Nemačke industrijske i trgovinske komore (DIHK) Helena Meljnikov otvoreno kaže ono što se već dugo šapuće po fabričkim halama i upravnim odborima – pritisak je prešao kritičnu tačku.
Kako ona upozorava, bez odlučnih političkih poteza Nemačku čeka ozbiljan gubitak dodate vrednosti i radnih mesta. Drugim rečima, ne radi se više o pojedinačnim firmama koje pakuju kofere, već o sistemskom problemu koji preti da isprazni industrijsku osnovu zemlje. Posebno je, naglašava Meljnikova, pogođena industrija, sektor koji je decenijama bio kičma nemačke ekonomije.
Brojevi to potvrđuju bez mnogo prostora za tumačenje. Od 2019. godine nemačka industrija ostala je bez oko 400.000 radnih mesta. Samo tokom 2025. godine, i to isključivo u industrijskom sektoru, zabeleženo je više od 1.600 bankrotstava – najviši nivo u poslednjih 12 godina.
U pozadini tih kolapsa stoji poznata kombinacija: rast troškova rada i energije, visoki porezi za privredu i birokratski teret koji mnoge kompanije gura preko ivice.
Ni pogled unapred ne donosi previše olakšanja. DIHK za novu godinu prognozira rast ekonomije od svega 0,7%. U anketi sprovedenoj među oko 23.000 kompanija, tek 15% njih očekuje poboljšanje poslovne situacije.
Svaka treća firma planira da smanji investicije, dok svaka četvrta razmatra rezanje radnih mesta. To su odluke koje se ne donose olako, ali se, kako stvari stoje, sve češće stavljaju na sto.
Meljnikova pritom ukazuje na još jedan problem koji se često previđa u političkim debatama: reforme koje su do sada sprovedene jednostavno ne dopiru do preduzeća.
Čak ni smanjenje kamatnih stopa Evropske centralne banke, koje se odvijalo od sredine 2024. do sredine 2025. – kada je ključna stopa spuštena sa četiri na dva procenta – nije automatski stvorilo uslove za rast. Ni jeftinije finansiranje, kako ona kaže, ne može da zameni reforme koje su Nemačkoj hitno potrebne.
Logika je, u suštini, prilično prizemna. Kompanije koje ne vide dugoročnu perspektivu u zemlji neće ulagati, čak ni kada je novac jeftiniji. To je poruka koju, prema rečima generalne direktorke DIHK, politika još uvek ne shvata u potpunosti.
Sve to ostavlja otvoreno pitanje koliko još ovakav trend može da traje pre nego što posledice postanu nepovratne. Industrijski pogoni se ne gase preko noći, ali se poverenje gubi tiho i uporno. A kada jednom nestane, povratak je, kako praksa pokazuje, mnogo teži nego što se u startu mislilo.
