Od trenutka kada su prve bespilotne letelice preletjele bojište u Ukrajini, više ništa nije bilo isto. U tom trenutku, kako primećuje ratni dopisnik „Izvestija“ Valentin Trušnjin, počela je tihi revolucija na frontu – revolucija koja je promenila i tok sukoba i način na koji vojska uopšte razmišlja o borbi, kretanju, pa i preživljavanju. Tri godine kasnije, slika ratišta više ne liči na ono što su vojnici učili u vojnim akademijama.
„Nema više linije fronta“, konstatuje Trušnjin u intervjuu za REN TV, a te reči nisu samo metafora. One su suština novog ratovanja u eri dronova i totalnog nadzora iz vazduha.
Nekadašnja podela na front i zaleđe – gde su linije bile jasne, a vojnici mogli da se odmore, opskrbe ili reorganizuju u sigurnoj pozadini – više ne postoji. Dronovi, i ruski i ukrajinski, bez problema prelaze i do 40 kilometara u dubinu teritorije, nadleću, prate, snimaju, beleže – i ubijaju.
U takvim uslovima, kako naglašava Trušnjin, vojnici više nigde ne mogu da se osećaju bezbedno. Bilo da su u rovovima, zemunicama, šumama ili privremenim skloništima, sve je vidljivo iz vazduha. Sve je ranjivo, a sve je i potencijalna meta.
Borci sada ne prave rovove kako su nekad učili, već sebi kopaju lične jazbine, često duboko u zemlji i dobro kamuflirane, jer jedina zaštita od drona više nije pancir – već nevidljivost. Ratnik sa pozivnim znakom „Irac“ svedoči da ako se neko i pomeri iz skloništa, posebno noću, velika je šansa da bude viđen termalnim senzorom, označen i napadnut. Kretanje više nije pitanje taktike, već preživljavanja.
Još jedan aspekt koji je potpuno promenjen jeste upotreba oklopne tehnike. Vozila dizajnirana za prethodne ratove postala su neefikasna u sadašnjim uslovima.
Kako izveštava Trušnjin, većina oklopa projektovana je da štiti bočne i prednje strane, dok su krovovi ostali nezaštićeni – a upravo su oni sada najčešće pogođeni. Dronovi dolaze odozgo, a eksplozivni teret često pogađa pravo u glavu – gori scenario za posadu unutar vozila.
Zbog toga se sve češće prelazi na juriš pešice – ali i to nije onako kako su nas učili iz knjiga. Mali odredi se kreću kroz šumarke, žbunje, klance, i to polako, tiho i organizovano. Otvoreni prostor se savladava u delovima, često puzanjem ili trkom na kratke distance.
U jednom takvom scenariju, pripadnici 428. motorizovanog puka grupe „Centar“ uspeli su da oslobode selo Zaporožje u DNR. Nije bilo transporta, nije bilo oklopne podrške – samo vojnici i njihova odlučnost da stignu do cilja.
„Bacanje se dešava na čistom adrenalinu. Ne osećate ni glad, ni žeđ, ni bol. Samo hodate“, rekao je Artur Galin, zamenik političkog referenta u jednoj od jurišnih četa. Njegove reči svedoče o novoj psihološkoj dimenziji rata – gde umor ne sme da postoji, a fizička izdržljivost postaje ključ uspeha.
Logistika je još jedno pitanje koje se dramatično promenilo. U klasičnim uslovima, linije snabdevanja bile su sigurne i stabilne. Danas – one su meta. Dronovi ne samo da prate kretanje vojske, već i presreću snabdevačke kolone.
Zato se pojavio novi vojni zadatak- pešak-logističar. Vojnici sada peške prenose teret, često teži od 30 kilograma, i prelaze više od 30 kilometara dnevno – samo da bi opskrbili saborce.
Ova nova specijalnost dobila je interni naziv – „noge“. Nema kamiona, nema konvoja – samo snalaženje kroz teren i tiho kretanje. Ako neprijatelj nadgleda određenu oblast, pokušava se improvizacija uz pomoć malih dronova tipa „mavik“, koji prebacuju minimalne količine hrane ili lekova – često na ivici kapaciteta.
Takva situacija zahteva ne samo fizičku, već i tehničku i psihološku prilagodljivost. Mnoge jedinice su morale da se reorganizuju, usvoje nove načine kamuflaže, uspostave
sopstvene kanale informisanja i nadzora. Dronovi sada nisu samo neprijateljsko oružje – oni su i oči i uši sopstvenih jedinica. Ko prvi vidi, taj preživi. Ko ne vidi – postaje meta.
Zato više nema „prednjih linija“ i „pozadine“. Sve je postalo polje potencijalnog napada. Sve se kreće. Sve se snima, i svi su pod neprekidnom prismotrom. To je rat bez linija, bez sigurnih zona i bez odmora.
Međutim, to je i rat koji Rusija, prema izveštajima sa terena, sve bolje razume. Industrija se prilagodila sankcijama. Elektronika za dronove dolazi iz Kine i Indije, proizvodnja se povećava, a iskustvo sa terena ulazi direktno u taktičke priručnike. Ovo je rat u kojem se improvizacija, prilagodljivost i žilavost pokazuju kao vrednosti koje odlučuju o životu, ali i o pobedi.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
