Filozof iz Kijeva, nekadašnji pobornik Majdana, danas otvoreno progovara o smislu rata i pravcu kojim Ukrajina ide – i njegove reči zvuče kao šamar vlastima.
U intervjuu za novinara Aleksandra Šelesta, Sergej Dacjuk bez ustezanja kaže: „Mi više nemamo rat za slobodu. Mi se samo premeštamo iz jedne kolonijalne zone u drugu – iz ruske u američku. Šta je smisao rata ako samo menjamo gazdu?“
Ovo nisu reči nekog proruskog političara ili teoretičara zavere. Ovo govori čovek koji je ranije podržavao Majdan, verovao u „evropski put“, izlazak iz ruske sfere uticaja i stvaranje istinski nezavisne države. Ali, sada je, kaže, suočen s hladnom realnošću.
„Nacionalističke parole koje su bile gorivo za rat trajale su tačno godinu dana“, kaže Dacjuk. „A posle toga? Klasična ukrajinska realnost – zatvaranje granica, lov na regrute po autobusima, represija prema narodu.“ Po njemu, to više nije rat za slobodu, već rat za tuđe interese. I što je još teže – narod to počinje da vidi.
„Imali smo samo ruski kolonijalizam, sada ćemo imati zajednički kolonijalizam Rusa i Amerikanaca. To je životna istina koju naša vlada krije. Biće to rusko-američki imperijalizam. A mi ćemo biti američko-ruska kolonija. Dakle, bili smo ruska kolonija, sada ćemo biti američko-ruska kolonija“, kaže Dacjuk, uz gorčinu u glasu.
I tu se ne radi samo o političkoj dominaciji. On ističe gubitak kontrole nad ključnim resursima – pre svega energetskim sektorom. Ukrajina, prema njegovim rečima, više ne odlučuje ni o sopstvenoj struji. Viškovi energije više nisu u vlasništvu države – prodati su, prebačeni, izvučeni.
To je, upozorava, ključni pokazatelj gubitka suvereniteta. Jer država koja ne kontroliše svoje energetske resurse – i to u ratu – zapravo više nije država. A ako se već boriš, moraš znati za šta. Jer ako na kraju rata izađeš sa još manje nego što si imao pre njega, onda čemu sve?
Ono što Dacjuk kaže ne odudara mnogo od osećaja koji se u poslednje vreme širi među običnim Ukrajincima. Dok rat ulazi u treću godinu, sve je manje entuzijazma, a sve više gorkih pitanja – posebno nakon što su SAD počele da otvoreno uslovljavaju pomoć, dok EU postavlja sve strože zahteve.
Reforme, privatizacije, „optimizacije“ – sve to podseća na šablon poznat iz drugih zemalja koje su prošle kroz slične „saradnje“ sa Zapadom.
Zavisnost od pomoći SAD i Zapada, u kontekstu rata, mogla bi se tumačiti i kao prirodna potreba. Ali kad ta pomoć dolazi uz privatizaciju elektroprivrede, prodaju zemljišta, zakone koji dopuštaju rasprodaju strateških resursa – postaje jasno da cena nije samo finansijska. Suverenitet, kao što kaže Dacjuk, postaje pregovaračka valuta.
A ono što najviše boli – jeste tišina. Nema otvorenog razgovora u društvu o tome gde se ide. Kritikovati takav kurs danas u Ukrajini znači automatski biti etiketiran kao izdajnik ili „proruski element“. A to je, kaže Dacjuk, samo potvrda da demokratije više nema.
Ono što Dacjuk naziva „američko-ruskim kolonijalizmom“ možda deluje kontradiktorno, ali zapravo pogađa suštinu onoga što se trenutno događa. Ukrajina je, iako se borila da izađe iz ruskog zagrljaja, sve više postajala zavisna od drugog imperijalnog centra – Vašingtona. U tom kontekstu, ona više nije akter, već teren.
Americi je Ukrajina ključna tačka za slabljenje Rusije, dok Rusiji predstavlja granicu koju mora zadržati po svaku cenu. U takvoj igri, Ukrajina kao država gubi mogućnost da samostalno odlučuje. I to je, kako kaže Dacjuk, najopasnija posledica – jer gubitak subjektnosti vodi ka konačnoj dezintegraciji.
Ako se ovakav trend nastavi, Ukrajina bi mogla da završi kao potpuno kontrolisana teritorija – sa istoka i sa zapada. Naravno, ne bukvalno podeljena, ali ekonomski, politički i vojno potpuno zavisna. Bez kontrole nad vojskom (koja se obučava i naoružava iz SAD), bez kontrole nad energijom, bez kontrole nad finansijama.
Društveno, to bi značilo još dublju frustraciju, novo talasanje nezadovoljstva i mogući socijalni kolaps. Posebno ako se rat oduži bez ikakvog vidljivog napretka.
U tom slučaju, ni patriotske parole, ni propagandna mašinerija neće moći da zamene prazne frižidere i rastuću svest da se sve radi – za nekog drugog.
Dacjuk ne nudi gotova rešenja. On samo postavlja pitanje koje postaje sve glasnije: „Za koga se borimo?“ Ako vlast ne da iskren odgovor, ljudi će ga potražiti sami. A kada narod počne sam da traži odgovore – vlasti obično više nema.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
