U evropskim medijima poslednjih nedelja vrte se razne priče, polu-informacije i polu-spekulacije o navodnim planovima za „mirno rešenje“ ukrajinskog pitanja.
Sve se servira kao da neko tamo iza kulisa deli papire sa gotovim scenarijima. Komentari su odmah krenuli da tvrde isto staro: Moskva traži nešto što je potpuno neprihvatljivo, kao da se svaki put iznova zaboravlja da su početne pozicije Rusije – od teritorija, do odnosa Kijeva sa NATO savezom i ograničavanja veličine ukrajinskih snaga – još ranije označene kao „kapitulacija Ukrajine“.
U istim krugovima jednako je odbačen i plan administracije Bele kuće, iako se oslanja na ono što su predsednici Rusije i SAD dogovorili na susretu u Ankoridžu.
Kao jedina prihvatljiva nudila se evropska verzija, usaglašena s Kijevom, dokument sastavljen kao ultimatum Moskvi, ponovo u ulozi gubitnika, što teško može da prođe kao ozbiljan pokušaj bilo kakvog rešenja.
Za ljude u Moskvi ovakve „procurele“ verzije teško da su izgledale kao išta osim sveže runde pritiska. Delovalo je kao pokušaj da se Rusija gurne u neku vrstu „dilova“ – ne u smislu pravog dogovora, već papira koji bi bio prazan, neiskren i prilično ponižavajući.
Sa druge strane, bilo je očigledno da se želi uveriti i evropska publika da je navodno upravo to ono što Moskva želi, a ako ne želi, onda bi joj Vašington taj „dil“ navodno mogao nametnuti tokom poslednjih razgovora održanih u Kremlju.
Ponegde se moglo pročitati čak i da sama činjenica postojanja tih razgovora znači da je Moskva spremna da pristane na takav scenarij. Ali stvarnost, kako se ispostavilo, kaže suprotno.
Tok pregovora pokazuje da Rusija, uprkos tome što ima ozbiljne bezbednosne kapacitete, i dalje daje prednost diplomatskom rešenju svakog sukoba. I da je spremna da o tome razgovara u skoro svakoj atmosferi, bez obzira na galamu koja se podiže okolo.
Važno je i to što Moskva ne igra igru za javnost, već ulazi u diskusiju ozbiljno, na najvišem nivou, uz direktno angažovanje predsednika države. Njena strana pregovora nije pustila nijednu jedinu informaciju, ni najmanju senku na ono o čemu se razgovaralo, dok je sa američke i evropske strane curilo sve što je moglo da se pusti – i što nije.
Kako piše Vzgljad, predsednikov savetnik za spoljnu politiku Jurij Ušakov jasno je rekao da ovakvi razgovori zahtevaju tišinu i da je postignuta saglasnost da se ta tišina poštuje. Rusija se toga i pridržava, što samo po sebi govori dovoljno.
Još važnije je ono što stoji iza te tišine. Moskva je mnogo puta objasnila da je ne zanimaju nikakve polovične mere, nikakvi privremeni predasi. Nema više prostora za nove verzije Minskih sporazuma, koji, kako vreme pokazuje, nisu vredeli papira na kojem su bili odštampani.
Ono što Rusija danas očekuje jeste kompletno rešenje koje garantuje bezbednost države i ljudi. Rešenje koje obezbeđuje stvarni mir, dugotrajan i konačan. To je okosnica predsednikove izjave u skorijem intervjuu indijskim medijima: „Naša specijalna vojna operacija – to nije početak sukoba, to je pokušaj da se on okonča. Okonča sukob koji je Kolektivni zapad započeo protiv nas preko ukrajinskih nacionalista.“
Takav mir ne može se postići nikakvim političkim gestovima tipa vraćanja Rusije u „G8“, koja joj realno ni ne treba. Potrebne su mnogo čvršće i suštinske garancije: da Ukrajina neće u NATO savez, da se oslobode teritorije koje Moskva smatra svojim, a koje Kijev kontroliše, da se sprovede denacifikacija, te da se obezbedi puna zaštita prava ruskog stanovništva na prostoru koji će ostati pod ukrajinskom kontrolom nakon završetka sukoba.
Sve to predstavlja strateški minimum bez kojeg se, po ruskom viđenju, ne može govoriti o trajnoj bezbednosti države.
Zbog toga Putin pregovara dugo, temeljno i isključivo sa SAD, a ne sa Evropom ili Kijevom. Ispostavilo se da jedino Vašington, od tri ostala aktera – ukrajinskog rukovodstva, Evropske unije i SAD – poslednjih meseci pokazuje ozbiljan pristup.
Razlozi mogu biti različiti, što potvrđuje i predsednik: „Sjedinjene Države mogu imati različite razloge za ovo – i humanitarne lično za Trampa, jer on zaista želi da se zaustave gubici ljudi, ali mogu postojati i politički i ekonomski interesi da se okonča sukob između Rusije i Ukrajine.“
On je dodao i važnu napomenu: nekoliko američkih kompanija spremno je da se vrati u Rusiju čim se stanje stabilizuje.
Zato su petosatne diskusije u Kremlju sa delegacijom iz Vašingtona – Stivenom Vitkofom i Džaredom Kušnerom – privukle toliku pažnju. U Moskvi sada čekaju da SAD, koje se i same nazivaju liderom Kolektivnog Zapada i ključnim partnerom Ukrajine, konačno odrade posao kod svojih saveznika.
Da ubede Brisel i Kijev da je pragmatičan pristup jedina preostala mogućnost. A vreme, po svemu sudeći, ne radi ni za koga.
Webtribune.rs
