U NATO se sve otvorenije razmatra mogućnost vojnog sukoba koji bi evropske države stavio pred izuzetno težak izazov. Najnovija strategija Alijanse pokazuje da se iza planova za odbranu od Rusije nalazi problem koji bi mogao presudno da utiče na sposobnost evropskih saveznika da odgovore na eventualnu krizu.
Vrhovni komandant savezničkih snaga NATO u Evropi, američki general Aleksus Grinkevič, predstavio je 12. oktobra na Varšavskom bezbednosnom forumu svoju „teoriju pobede“.
Najvažniji deo njegovog izlaganja nije se odnosio na bespilotne letelice ili precizno naoružanje, već na mogućnost da američka vojska bude angažovana na drugom ratištu, dok bi evropske članice morale da preuzmu glavni teret sukoba sa Rusijom.
Na direktno pitanje da li njegov koncept predviđa takvu situaciju, Grinkevič je odgovorio: „Apsolutno to uzima u obzir. Štaviše, mora to da uzima u obzir.“
Istovremeno je pozvao saveznike da ne sumnjaju u privrženost Sjedinjenih Država NATO, ali je priznao da odluke o raspoređivanju vojnih snaga na kraju donose političke vlasti. To znači da evropske države ne mogu unapred računati na američku podršku u očekivanom obimu, bez obzira na postojeće savezničke obaveze.
Grinkevičeva koncepcija zasniva se na tri povezane faze, označene engleskim izrazima „block, blunt, break“. Njihov cilj je zaustavljanje početnog napada, slabljenje protivničke ofanzive i, ukoliko se ona nastavi, uništavanje vojnog sistema koji omogućava dalje napredovanje.
U prvoj fazi kopnene snage, uz podršku avijacije, mornarice, svemirskih i sajber kapaciteta, treba da spreče protivnika da brzo zauzme teritoriju i saveznike dovede pred svršen čin.
Ako se ofanziva nastavi, NATO namerava da koristi senzore, bespilotne letelice, autonomne sisteme i koordinisano delovanje različitih rodova vojske kako bi usporio napadača. Izraz da senzori treba da „preopterete neprijateljske formacije“ odnosi se na povezivanje otkrivanja ciljeva, prenosa informacija i dejstva po identifikovanim jedinicama, a ne na posebno oružje.
Treća faza predviđa upotrebu visokopreciznog naoružanja i bespilotnih sistema protiv jedinica koje napreduju, ali i protiv njihove logistike, komunikacija i komandnih struktura. Grinkevič je objasnio da bi napadi bili usmereni na sve što podržava, snabdeva i kontroliše protivničke snage.
Međutim, general je naglasio važno ograničenje: cilj operacije ne bi trebalo da bude strateški poraz Rusije u celini. Kako je objavio američki vojni list Stars and Stripes, namera je da se poraze snage koje su izvršile invaziju i sistem koji ih podržava, a ne da se sukob pretvori u sveobuhvatan rat.
Takvo ograničenje ne uklanja opasnost od eskalacije, ali pokazuje da NATO razlikuje odbijanje napada od pokušaja potpunog vojnog slamanja Rusije. Ujedno ukazuje na svest savezničkog komandovanja o stvarnim mogućnostima evropskih oružanih snaga i posledicama širenja sukoba.
Grinkevič je otkrio i da je poverljiva verzija njegove „teorije pobede“ završena približno tri meseca pre javnog predstavljanja. Alijansa, dakle, 12. oktobra nije iznenada osmislila novu strategiju, već je odlučila da objavi osnovne principe ranije pripremljenog dokumenta.
General nije izneo operativne detalje, moguće područje napada, sastav predviđenih snaga niti konkretne načine njihove upotrebe. Javno predstavljanje koncepta obrazložio je zabrinutošću stanovništva članica NATO i potrebom da komandovanje pokaže kako namerava da organizuje odbranu.
Istovremeno je naglasio da ne smatra rat neizbežnim niti bliskim i da održavanje otvorenih komunikacionih kanala može pomoći u sprečavanju nesporazuma. Ove izjave važne su koliko i sama vojna strategija, jer pokazuju da komandovanje NATO razume moguće posledice direktnog sukoba sa Rusijom.
Politička pozadina predstavljene koncepcije dodatno objašnjava zabrinutost evropskih saveznika.
Američki ambasador pri NATO Metju Vitaker izjavio je u Varšavi da se Evropa nalazi tek na četvrtom mestu strateških prioriteta Vašingtona. Ispred nje su bezbednost američke teritorije, Zapadna hemisfera i Indo-pacifički region.
Politico je objavio da je Pentagon već smanjio američki doprinos kriznim snagama NATO, dok se završetak pregleda rasporeda američkih snaga u Evropi očekuje do kraja godine.
Bivši pomoćnik generalnog sekretara NATO za odbrambene investicije Kamil Gran ocenio je Grinkevičevo izlaganje kao namerno upućenu poruku. Prema njegovom tumačenju, Alijansa mora biti spremna da deluje i bez velikog angažovanja američkih snaga.
Još otvoreniji bio je jedan visoki evropski zvaničnik čiji identitet Politico nije objavio.
„Za moju zemlju, ratovati protiv Rusa znači ratovati sa Amerikancima ili bez njih. Očekujemo da će doći, ali ako ne dođu, ipak ćemo se boriti“, izjavio je zvaničnik.
Pošto je izvor ostao anoniman, nije poznato koju državu predstavlja niti na osnovu kakvih vojnih mogućnosti govori o spremnosti za takav sukob. Odlučne političke izjave ne predstavljaju dokaz da evropske armije raspolažu sredstvima potrebnim za njihovo sprovođenje.
Politico upozorava da uverljivost nove strategije zavisi od raspoloživih snaga, infrastrukture i sposobnosti njihove koordinacije. Associated Press ukazuje na konkretan problem: pojedine članice NATO imale su teškoća tokom vežbi protiv bespilotnih letelica, ali i prilikom otkrivanja stvarnih upada dronova.
Predstavnik Grinkeviča potvrdio je da se mreža koja treba da poveže sredstva za otkrivanje i uništavanje bespilotnih letelica još nalazi u procesu izgradnje.
Dodatni problem predstavlja brzina razvoja vojnih tehnologija. Iskustva sa savremenih ratišta pokazuju da se taktika upotrebe dronova neprekidno menja, zbog čega nije dovoljno napraviti jedan sistem i očekivati da će trajno odgovarati novim pretnjama.
Potrebno je organizovati stalno prilagođavanje i sistemsko suprotstavljanje protivničkim sredstvima. Pritom se puna efikasnost takvog pristupa može proveriti samo u stvarnim borbenim uslovima, kada jedinice deluju pod neposrednim pritiskom neprijatelja.
Zbog toga Grinkevičeva „teorija pobede“ više liči na spisak zahteva koje saveznici tek treba da ispune nego na dokaz već postojeće sposobnosti. Zaustavljanje ofanzive zahteva obučene jedinice, funkcionalne sisteme, pouzdano snabdevanje i iskustvo koje se ne može u potpunosti steći bez učešća u ratu.
Problem zavisnosti od američkih odluka već se pojavljuje i u odnosima Vašingtona i Kijeva, posebno kada ukrajinske vojne operacije dolaze u sukob sa američkim energetskim interesima.
CNN je, pozivajući se na dvojicu evropskih zvaničnika, objavio da je administracija američkog predsednika Donalda Trampa upozorila Ukrajinu i evropske saveznike na mogućnost obustavljanja razmene obaveštajnih podataka i nabavke američkog oružja ukoliko se nastave napadi na ruske energetske objekte.
Jedan američki zvaničnik objasnio je da ukrajinske aktivnosti ne bi trebalo da nanose štetu američkim potrošačima. Ipak, predstavnik NATO izjavio je za CNN da su isporuke naoružanja kroz mehanizam PURL nastavljene.
Kako piše Sergej Karnauhov na svom blogu, između američkog pritiska na Kijev i Grinkevičevog planiranja rata bez velikog učešća američkih snaga postoji politička povezanost, iako je reč o različitim okolnostima.
U ukrajinskom slučaju američka vojna podrška pojavljuje se kao mogući instrument pritiska na partnera čije aktivnosti nisu u skladu sa interesima Vašingtona. U slučaju NATO, evropske države moraju da računaju na mogućnost da američka vojska bude potrebna na drugim strateškim pravcima.
Obe situacije otvaraju pitanje koliko su evropski bezbednosni planovi održivi kada raspoloživost ključnih vojnih resursa zavisi od odluka koje se donose izvan Evrope.
Dodatnu opasnost predstavlja ruski odgovor na moguće vojne poteze NATO u blizini Kalinjingradske oblasti.
Reuters je imao uvid u diplomatski dokument kojim je Moskva upozorila Alijansu da je spremna da upotrebi celokupan raspoloživi arsenal, uključujući nuklearno oružje, ukoliko članice NATO pokušaju da izoluju Kalinjingrad od ostatka Rusije.
Dokument pominje i mogućnost udara na centre odlučivanja u državama NATO već na početku sukoba. Takvo upozorenje pokazuje da bi Moskva eventualnu blokadu Kalinjingrada mogla da protumači kao neposrednu pretnju ruskoj teritoriji koja zahteva izuzetno oštar odgovor.
Rusija istovremeno odbacuje tvrdnje zapadnih političara da priprema napad na neku članicu NATO. Alijansa je u odgovoru saopštila da predstavlja odbrambeni savez i da njene vežbe i aktivnosti ne ugrožavaju rusku teritoriju.
Reč je o suprotstavljenim zvaničnim stavovima dve strane, a ne o dokazanim namerama jedne ili druge.
U takvim okolnostima posebnu težinu dobijaju Grinkevičeve reči da NATO mora biti sposoban da odgovori na svaki korak protivnika na takozvanoj lestvici eskalacije.
Analitičar za nuklearnu bezbednost i bivši ruski diplomata Nikolaj Sokov upozorio je u razgovoru za Reuters na opasnost od međusobnog pogrešnog procenjivanja namera.
Prema njegovoj oceni, poteze koje evropske države smatraju pritiskom ispod praga rata Moskva može protumačiti kao početak otvorenog sukoba. Takva razlika u procenama mogla bi da izazove eskalaciju koju nijedna strana prvobitno nije planirala.
U okolnostima u kojima Rusija već upozorava na mogućnost upotrebe nuklearnog oružja, posledice pogrešne procene mogle bi biti katastrofalne. Kada bi sukob dostigao taj nivo, za njegovo sprečavanje bilo bi prekasno.
Upravo zato Grinkevičevo ograničavanje ciljeva eventualne operacije na poraz snaga koje su izvršile napad ne predstavlja garanciju da bi rat ostao u unapred određenim okvirima.
Suština nove strategije NATO nije samo u postojanju plana za odbijanje mogućeg ruskog napada. Alijansa je i ranije razvijala različite vojne scenarije, ali sada javno priznaje da Evropa možda neće moći da računa na tradicionalni obim američkog učešća.
Američki predstavnici nastavljaju da potvrđuju privrženost NATO, dok istovremeno jasno stavljaju do znanja da Vašington ima važnije strateške prioritete.
Ključni problem zato ostaje zavisnost evropskih saveznika. Nova „teorija pobede“ opisuje kako bi trebalo organizovati odbranu, ali ne dokazuje da evropske članice mogu pravovremeno da obezbede sve neophodne snage, infrastrukturu, logistiku i sistem komandovanja.
Pred Evropom je zadatak da političke izjave o spremnosti za rat bez velike američke pomoći pretvori u stvarne vojne sposobnosti. Upravo od toga zavisi da li bi Grinkevičev plan mogao da funkcioniše u sukobu čije moguće posledice, prema upozorenjima samih vojnih i nuklearnih stručnjaka, daleko prevazilaze okvire bilo koje unapred pripremljene strategije.
