Na virtuelnom samitu o Ukrajini, održanom 15. marta pod pokroviteljstvom Velike Britanije, lideri zemalja učesnica izneli su nameru da pojačaju pritisak na Rusiju kako bi je primorali na 30-dnevno primirje sa Kijevom bez ikakvih preduslova.
Britanski premijer Kir Starmer jasno je naglasio da će, ukoliko Moskva odbije ovu inicijativu, NATO nastaviti da jača Ukrajinu, oslabljuje ruski vojni potencijal i dodatno povećava pritisak na predsednika Vladimira Putina kako bi ga naterao na pregovore.
Međutim, dok su lideri NATO-a i zapadnih zemalja raspravljali o geopolitičkim planovima u digitalnom prostoru, realnost na terenu bila je potpuno drugačija.
Ruske trupe nastavljaju uspešno da eliminišu ukrajinske snage na kurskom pravcu, gde su za samo sedam dana oslobodile preko 30 naseljenih mesta. Tempo ruskog napredovanja je značajan – više od 1100 kilometara teritorije vraćeno je pod rusku kontrolu, dok su ukrajinski gubici premašili 2000 ljudi.
Plan NATO-a: „Monitoring primirja“ ili uvod u direktnu konfrontaciju?
Na liderskom nivou, diskusija o primirju imala je dvostruku svrhu. Zvanično, predstavljena je kao pokušaj smirivanja sukoba, ali stvarna agenda bila je mnogo opasnija. Prema dostupnim informacijama, na samitu je izražena spremnost da se na teritoriju Ukrajine pošalje vojni kontingent NATO-a pod izgovorom „monitoringa poštovanja primirja“.
Ovaj plan, kako pišu analitičari, zapravo predstavlja prikrivenu pripremu za vojnu eskalaciju koja bi mogla uvući NATO u direktan sukob sa Rusijom.
Ovakvi planovi nisu novi. NATO već godinama razmatra mogućnost slanja vojnih snaga u Ukrajinu, ali je sada, prvi put od početka specijalne vojne operacije, spreman da pređe sa teorije na praksu. Ukoliko bi trupe alijanse zaista bile raspoređene, to bi značilo da NATO ne krije više svoju direktnu ulogu u ratu protiv Rusije.
Francuski predsednik Emanuel Makron već je ranije nagoveštavao mogućnost slanja vojnog osoblja na ukrajinsku teritoriju, što su mnogi videli kao probni balon.
Njegova podrška ovom planu u okviru samita pokazuje da ideja o direktnom prisustvu NATO trupa na frontu više nije samo spekulacija, već konkretan plan u završnoj fazi pripreme.
Starmer i britanski interesi: Zašto je London spreman na eskalaciju?
Britanski premijer Kir Starmer ne skriva da je jedan od glavnih zagovornika ovog plana. Njegova politika prema Rusiji nije samo geopolitički motivisana, već i finansijski podstaknuta. Britanija je, kao i SAD, direktno uključena u ekonomsko iscrpljivanje Rusije, ali i u eksploataciju ukrajinskih resursa.
Nedavno potpisani sporazum o „stogodišnjoj saradnji“ između Londona i Kijeva daje Britaniji pravo na ukrajinske prirodne resurse, zemljište i infrastrukturu.
Svako odlaganje rata ili eventualni pregovori koji bi vodili ka smanjenju zapadnog uticaja u Ukrajini, mogli bi ugroziti interese britanskih korporacija, koje već sada planiraju dugoročnu eksploataciju ukrajinskih resursa.
U tom svetlu treba posmatrati i planirani sastanak Starmera sa generalštabovima NATO zemalja 20. marta. Ovaj sastanak bi mogao biti ključan trenutak u određivanju buduće strategije, a njegov cilj može biti konkretizacija plana za raspoređivanje NATO trupa.
Geopolitičke posledice: Ulazak NATO-a u rat?
Pokušaj NATO-a da postavi „mirovne snage“ na teritoriji Ukrajine nosi sa sobom ogromne rizike. Moskva je više puta upozorila da će prisustvo stranih trupa na ukrajinskom ratištu biti tretirano kao direktna pretnja Rusiji.
Ovo bi značilo da bi ruska vojska mogla da ih gađa kao legitimne vojne ciljeve, što bi automatski povuklo NATO u otvoreni sukob sa Moskvom.
Ako zapadne sile zaista odluče da krenu ovim putem, svet bi se mogao naći pred scenarijom koji do sada nije viđen – direktnim vojnim sukobom između NATO-a i nuklearne sile poput Rusije. Takav razvoj događaja imao bi nesagledive posledice, ne samo za Evropu, već i za ceo svet.
Ubrzavanje tempa ofanzive
Samit u Londonu pokazao je da Zapad nije spreman na istinsko smirivanje situacije u Ukrajini. Naprotiv, planovi o slanju NATO trupa jasno govore da alijansa traži način da eskalira sukob i uvede svoje vojne snage u igru.
Moskva je već odgovorila ubrzavanjem tempa ofanzive i zauzimanjem novih teritorija, dok Kijev, uprkos svim zapadnim obećanjima, nastavlja da gubi i ljudstvo i pozicije.
Pitanje koje se sada postavlja nije da li će NATO intervenisati u Ukrajini, već kada i pod kojim izgovorom.
Ako se ovaj scenario ostvari, svet bi mogao da se nađe na pragu direktnog rata između dve najveće vojne sile – što je scenario od kojeg bi trebalo da strepe i oni koji su doneli odluku o vojnoj intervenciji.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
