Nametanje Krivičnog zakona BiH, od strane Valentina Incka, odlazećeg Visokog predstavnika, predstavlja najveći udar na Republiku Srpsku od završetka rata 1995. godine.
Zašto taj udar karakterišemo kao najveći od kada postoji dejtonska BiH?
Ključna su dva razloga.
Pre svega, kao prvi razlog jeste to što je udar usmeren na identitet Republike Srpske i Srba u BiH. Nametanje zakona o zabrani negiranja navodnog genocida u Srebrenici nije samo prosta izmena određenih članova krivičnog zakona, već predstavlja nametanje krivice Srbima da su izvršili genocid, i sledstveno tome da je njihova Republika genocidna tvorevina.
Politička nauka nas uči da se osnova svakog političkog poretka, tj. državnosti, nalazi u identitetu naroda koji gradi državnost i poredak. Upravo je udar usmeren na taj temelj – identitet. Naime, ako se Srbima pripiše da su izvršili najveći zločin, zločin genocida, onda se stvaraju uslovi za kasnije menjanje njihove državnosti na način da se ne može dozvoliti da identitet genocida gradi republiku i njen politički poredak.
To je prvi razlog zašto smatramo da je u pitanju najveći udar na Srbe i njihovu državnost od kada postoji dejtonska BiH.
Drugi razlog je što se nametanjem Inckovog zakona otvara novi front u Evropi, i to front udara Zapada na Rusiju. Naime, jasno je svima da Rusija čvrsto stoji kao zaštitnica Republike Srpske. Ta zaštita je prisutna još od 2008. godine, kada je Rusija počela da izdvaja svoja mišljenja, u korist Srba, u famoznom Savetu za primenu mira u BiH. Takođe, setimo se pokušaja usvajanja britanske i nemačke rezolucije u Savetu bezbednosti UN 8. jula 2015. godine o navodnom srpskom genocidu nad Bošnjacima. Tada je britansku rezoluciju blokirala Rusija vetom Vitalija Čurkina.
Rusija je spasila Srbe i Republiku Srpsku od lažne zapadne optužbe da su genocidni. Republika Srpska se simbolično odužila pokojnom ruskom diplomati podigavši mu spomenik u Istočnom Sarajevu.
Najnovije delovanje Rusije u zaštiti Republike Srpske jeste predlaganje rezolucije u SBUN kojom bi se ograničio mandat visokog predstavnika na godinu dana, do 31. jula naredne godine, posle čega bi se kancelarija visokog predstavnika zatvorila. Iako rezolucija nije usvojena, ona govori da je Rusija (zajedno sa Kinom) direktno „u oči“ saopštila zapadnim silama da je njihova politika u BiH doživela fijasko, te da je potrebno spašavati BiH upravo tako što će definitivno otići visoki predstavnik.
Zajednički nastup Rusije i Kine u predlaganju rezolucije govori i to da novi visoki predstavnik, Nemac Kristijan Šmit, nije izabran na tu funkciju. Zapad se odlučio na kontra udar na Rusiju. I, upravo, taj kontra udar gledamo u Inckovom nametanju krivice Republici Srpskoj.
Iza nametanja krivičnog zakona, kojim se otvara lov na Srbe, stoji ceo Zapad (Vašington, London, Berlin, Brisel, NATO), a Incko je samo onaj koji je stavio potpis.
Tokom jula svake godine, kada je komemoracija u Potočarima, odvija se orgomna satanizacija Republike Srpske. Vrhunac svih dosadašnjih satanizacija je Inckov udar 23. jula ove godine.
Treba napomenuti da je udaru prethodilo usvajanje više deklaracija o izmišljenom genocidu u parlamentima balkanskih zemalja. Verovatno su NATO i EU shvatili da ako ne mogu doneti takvu rezoluciju u UN, gde Srbe brani Rusija, onda mogu naterati zemlje članice NATO-a koje su u susedstvu Srba, da to učine.
Prvo je to uradio parlament Crne Gore. Time je crnogorska vlast ne samo potvrdila svoje vazalstvo i potčinjenost NATO-u, svoju antisrpsku politiku, nego i svoju antirusku politiku. Brisel, London, Vašington i NATO u tim dekleracijama i rezolucijama jasno vide još jednu stvar, a to je disciplinovanje balkanskih zemalja da budu što dalje od Rusije. Istu deklaraciju je doneo i parlament lažne države Kosovo. Tu je bilo najlakše, jer je Kosovo formirao NATO agresijom na Srbiju 1999. Očekuju se deklaracije parlamenata Severne Makedonije i Hrvatske.
11. jula ove godine na komemoraciji u Srebrenici su se okupili predstavnici Crne Gore, Hrvatske, tzv. Kosova, diplomate svih zapadnih zemalja. Svi su isto govorili – genocid i svako ko negira taj navodni genocid treba krivično i politički da odgovara, tako da je Inckov krivični zakon upravo tu i najavljen.
Naravno, niko od zapadnih političara i njihovih satelita na Balkanu ne obraća pažnju što pogibija muslimanskih vojnika u borbama u Srebrenici 1995. godine nikako ne može da se nazove genocidom. I niko od njih ne obraća pažnju da se time negiraju stvarni genocidi nad Jevrejima, Srbima, Rusima koje su sprovele nacističke formacije i njihove sluge u Drugom svetskom ratu.
Prema tome, ovogodišnja satanizacija Srba i Republike Srpske dobila je novu dimenziju oličenu u neviđenom udaru na Srpsku i u deklaracijama NATO vazala na Balkanu.
Deklaracijama u parlamentima balkanskih zemalja dodatno se pokušava utvrditi NATO u tom regionu, a istovremeno se pritiskaju Srbija i Srpska da se odreknu saradnje sa Rusijom. Inače, sve je opet deo opšteg pritiska da Srbija popusti na razne zahteve Zapada. I, naravno, ostaje stari cilj – proglasiti Republiku Srpsku genocidnom tvorevinom i tako je ukinuti, a BiH ugurati u NATO.
Međutim, Srbi pružaju otpor da budu proglašeni genocidnim. Uoči nametanja Inckovog krivičnog zakona Srbi su dobili podršku nezavisne međunarodne komisije koja je istraživala sva dešavanja u Srebrenici u toku rata u Bosni 1992 – 1995. godine. Na čelu komisije je svetski stručnjak za Holokaust Gideon Grajf.
Komisija je napisala neutralan izveštaj. Potvrdila je navode Srba da se u Srebrenici nije dogodio genocid nad muslimanima. Komisija je potvrdila i da je bilo streljanja zarobljenih vojnika muslimana, ali da se to ne može okarakterisati kao genocid.
Isto tako, komisija je ustanovila da su muslimanski vojnici u Srebrenici i okolini ubili više od 2000 civila Srba, bez obzira na pol i godište, među kojima je bilo i dece. Srpske vojne snage nigde nisu takav zločin počinile.
I pitamo se, da li o tim srpskim žrtvama igde govori? Zašto članice NATO-a odbijaju da govore o stvarnim zločinima muslimanskih snaga protiv Srba? Odgovori su jednostavni.
Srbi su proglašeni krivcima i genocidnim kako bi NATO ostvario ono što nije uspeo 1990-ih godina posle raspada Jugoslavije. To je – Srbiju i Srpsku okupirati ekonomski, politički i vojno. Međutim, ako svoje ciljeve nisu ostvarili tada, kako će uspeti danas kada je uz Srpsku velika Rusija?
(fakti.org)
