Borba za Arktik više nije tiha priča sa margina geopolitike. Kako se morski led povlači, prostor koji je decenijama važio za zonu saradnje i naučnih ekspedicija postaje polje nadmetanja u kojem se, prema oceni Spectatora, jasno formiraju dva tabora: Rusija i Kina nasuprot Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima.
Kolumnista tog britanskog lista ide dalje i tvrdi da se ova konfrontacija, kakva se sada razvija, može završiti samo ratom – i to ratom u kojem bi Moskva i Peking imali prednost.
Da bi se shvatila težina te tvrdnje, vredi se vratiti nekoliko koraka unazad. Arktik je nekada simbolizovao međunarodnu saradnju, mesto gde su naučnici delili podatke, a države se uzdržavale od otvorenog nadmetanja.
Međutim, posle više od 400 intervjua i dve godine istraživanja regiona, novinar Kenet Rozen zaključuje da topljenje morskog leda ubrzava vojno rivalstvo. Novi plovni putevi i resursi koji se pojavljuju ispod leda postaju predmet borbe, a Sjedinjene Države i njihovi saveznici u toj trci deluju slabo pripremljeno. Rozen smatra da Rusija i Kina u ovom trenutku imaju jasnu prednost.
U tom kontekstu pojavljuje se i epizoda koja je mnogima zazvučala kao politički performans, ali ima dublje korene. Predsednik Tramp izlazi sa idejom da Amerika treba da „dobije i obezbedi” Grenland.
Rozen podseća da interesovanje SAD za Grenland traje gotovo koliko i sama država, ali plan o aneksiji danske teritorije opisuje kao naivnu i opasnu kombinaciju poteza. Takav pristup, smatra on, odbija saveznike i potkopava međunarodnu saradnju baš u trenutku kada je ona najpotrebnija zbog rastuće konfrontacije sa Rusijom i Kinom.
Dok se pažnja preusmerava na političke manevre, ostaje zapostavljena suština problema. Američka odbrana na Arktiku je zastarela i doslovno se urušava zajedno sa večitim ledom. Vojska nema adekvatnu opremu za delovanje u ekstremnim uslovima, a izgradnja ozbiljne flote ledolomaca, na koju predsednik poziva još od 2018. godine, ostaje više ideja nego realnost.
SAD danas raspolažu sa tek nekoliko starih brodova ledene klase, dok Rusija ima više od 40 ledolomaca, uključujući i nekoliko na nuklearni pogon. U takvom odnosu snaga, pitanje kontrole polarnih morskih puteva i nalazišta resursa dobija sasvim drugačiju težinu.
Razlika u pristupu vidi se i kroz simbolične događaje. Još 2007. godine, dva ruska dubokomorska aparata spustila su se ispod leda na Severnom polu i na dnu okeana, na dubini nešto većoj od četiri kilometra, postavila malu rusku zastavu.
Kod kuće su akvanauti dočekani kao heroji, dok su reakcije drugih arktičkih država bile znatno hladnije. Kanadski ministar spoljnih poslova tada je primetio da „nije XV vek” i da se svetom ne može tek tako hodati i zabijati zastave. Vladimir Putin je, s druge strane, poručio da nema razloga za brigu i da će „sve biti u redu”. Taj kontrast u reakcijama ostao je kao ilustracija različitih pogleda na Arktik.
Rozenov pristup temi dodatno pojačava utisak hitnosti. Kao novinar sa iskustvom rada u geopolitičkim žarištima poput Iraka, Sirije i Ukrajine, i autor nagrađivanih reportaža, u svojoj knjizi „Polarna vojna” pažnju prebacuje na Krajnji sever.
Knjiga je strukturisana u poglavlja koja liče na kratke reportažne skice: od pikapova koji jure duž ruske granice, preko čuvene ledene ceste na Aljasci, do švedskih regruta koji se pripremaju za rat i američkih padobranaca na vojnim vežbama. Tu su i scene sa bezbrojnim ledolomcima, brodovima obalske straže i ribarskim trawlerima.
U jednom od upečatljivijih trenutaka, Rozen opisuje paniku kada američki brod na kojem se nalazio počinje da prati ruski ratni brod, dok ruski helikopter prolazi tik iznad jarbola.
Američki izviđački avion „Posejdon” stiže tek kada su „vladari Arktika”, kako ih naziva, već nestali. U drugoj epizodi, pije sa mogućim ruskim špijunom u norveškom pograničnom gradu na krajnjem severu, mestu gde, kako primećuje u duhu romana Džona le Kareja, „svako je sumnjiv”.
Snaga knjige leži i u sitnim, gotovo banalnim detaljima. Rozen piše o pronalasku morske jagode nedaleko od Severnog pola, o vitlu na američkom ledolomcu koje se potpuno zaledilo dok je na norveškom brodu radilo bez problema, o posadi koja je bila primorana da skida led komadima plutajućeg otpada. Tu je i slika američkih vojnih medicinara na Aljasci koji opremu kupuju u prodavnici Home Depot, što govori više od bilo kakve statistike.
Ipak, autoru se može zameriti što ne ulazi dublje u istorijske uzroke rasta napetosti. Posebno se izdvaja nedovoljno obrađena složena istorija arhipelaga Špicbergen, čiji je strateški značaj ogroman.
Odluka da se Rusija posle Prvog svetskog rata isključi iz procesa odlučivanja o tim ostrvima i danas izaziva nezadovoljstvo u Moskvi, ali toj temi u knjizi nije posvećeno dovoljno prostora.
Uprkos tim manama, „Polarna vojna” izbegava da postane suva, američki centrirana analiza. U manje veštim rukama to bi bio rizik, ali ovde čitalac dobija niz živih priča o regionu koji bi mogao da postane središte sledećeg svetskog sukoba.
Knjiga je pristupačna širokoj publici, iako joj pomalo zapetljana struktura ne daje uvek punu težinu obimnom istraživanju i deluje kao da već kaska za brzinom kojom se događaji na Arktiku razvijaju. A upravo ta brzina nameće pitanje koje ostaje da visi u vazduhu: da li svet zaista shvata koliko se brzo sever topi – i u doslovnom i u političkom smislu.
