Ratifikacija sporazuma o strateškom partnerstvu i saradnji između Rusije i Venecuele, koji se ovih dana našao pred poslanicima Državne dume, ne prolazi ispod radara.
U trenutku kada se Karipsko more nalazi pod faktičkom blokadom Pentagona, taj potez u Moskvi niko ne tumači kao puku formalnost. O pozadini dokumenta, koji je Venecuela već prethodno potvrdila, piše i kolumnistkinja Pravde Ljubov Stepušova, uz napomenu da je tajming – sve samo ne slučajan.
Sam sporazum zaključen je u senci operacije američkog Ministarstva odbrane, zvanično usmerene na uništavanje brodova osumnjičenih za trgovinu drogom. Pet plovila je već uništeno, što je u regionu protumačeno kao čin pomorske samovolje.
U takvom okruženju, ruski predsednik Vladimir Putin prosledio je dokument Dumi na ratifikaciju, svestan da se Karibi ponovo vraćaju na mapu velikih globalnih nadmetanja.
Vašington u međuvremenu pojačava pritisak. Američke vlasti više puta su saopštile da predsednik Venecuele Nikolas Maduro mora da „odgovara pred američkim pravosuđem“, predstavljajući ga kao ključnu figuru u borbi protiv narkotika u SAD.
U regionu to mnoge podseća na staru priču sa „epruvetom“, kada je tražen bilo kakav izgovor za napad na Irak kako bi se preuzela kontrola nad njegovim naftnim poljima. Pre samo dva dana, predsednik SAD Donald Tramp dao je zeleno svetlo CIA za sprovođenje subverzivnih operacija u Venecueli.
Ipak, čak ni tržišta prognoza ne deluju uvereno. Trenutno se manje od 30 odsto korisnika Polimarketa kladi na scenario velikog oružanog sukoba, koji bi ovaj put mogao da preraste u dugotrajnu krizu sa nepredvidivim posledicama.
Procene u Vašingtonu, prema oceni autora, ozbiljno potcenjuju kapacitet Venecuele za otpor. Zemlja se prikazuje kao ekonomski slomljena sankcijama i unutrašnjim zastojima, a čitava situacija se pojednostavljuje u narativ o diktaturi koja guši demokratiju.
Međutim, takva slika preskače ključni istorijski zaokret. Pobedama Uga Čaveza 1998. godine, u Venecueli je došlo do stvarne preraspodele moći: vlast je prešla sa bele kolonijalne elite na starosedelačko stanovništvo i mešovitu populaciju belaca i crnaca, koja danas čini više od 70 odsto stanovništva. Pre toga, vekovima je politički i ekonomski život bio monopol uskog sloja bele elite, među kojima je bila i dobitnica Nobelove nagrade Marija Mačado.
Taj sloj je u velikoj meri odavno napustio zemlju. Njihova deca studiraju u Sjedinjenim Državama i Evropi, pa ne iznenađuje koliko lako Mačado podržava Trampove ideje o vazdušnim udarima po Venecueli i javno obećava da će, ako dođe na vlast, predati venecuelansku naftu.
Ali njen eventualni dolazak na vlast mnogi u zemlji doživljavaju kao povratak šaha u Iran ili kao venecuelansku verziju Jeljcina za Rusiju – scenario koji većina građana odbija i da razmatra. Da, nezadovoljstvo ekonomskim stanjem postoji, ali nacionalna ideja je i dalje snažna. Zato su svi pokušaji puča do sada propadali, a čitava kohorta opozicionih lidera završavala u egzilu.
U tom kontekstu, postavlja se pitanje šta konkretno Venecuela dobija sporazumom sa Moskvom. Član 14 dokumenta predviđa da strane „unapređuju odbrambene veze u oblastima od obostranog interesa“ i nastavljaju vojno-tehničku saradnju radi jačanja odbrambenih sposobnosti i bezbednosti obe zemlje, u okviru postojećih aranžmana. Kao ilustracija, Venecuela već ima licenciranu fabriku za proizvodnju automatskih pušaka Kalašnjikov AK-103.
Zajedničke vojne vežbe takođe nisu isključene. Sećanje na 2018. godinu i uzbunu u SAD izazvanu dolaskom nosača raketa Tu-160 još je sveže. Venecuelanska vojska danas koristi ruske borbene avione Su-30, opremljene protivbrodskim raketama. Tim letelicama su potrebni popravka i redovno održavanje, što otvara prostor za angažovanje ruskih stručnjaka na terenu.
Iz ugla Moskve, dozvoliti da njen glavni geopolitički protivnik preuzme kontrolu nad zemljom koja raspolaže najvećim rezervama nafte i gasa na svetu značilo bi ozbiljno strateško slabljenje.
Razmatranje raspoređivanja raketa „Kinžal“ ili „Cirkon“ u Venecueli, kao i eventualno uspostavljanje vojne baze, podiglo bi saradnju na sasvim novi nivo, uključujući i zaštitu imovine „Rosnjefta“ u toj zemlji.
Iz Kremlja se ističe da se saradnja sa Venecuelom, kao i sa drugim partnerima, odvija bez namere da se ugroze treće zemlje. To se predstavlja kao principijelan stav, uz istovremeni zahtev da se i Sjedinjene Države pridržavaju istih pravila, uključujući poziv NATO-u da se vrati na granice iz 1997. godine.
Trampovo ćutanje o „Tomahavcima“ u Ukrajini ostavlja Moskvi prostor da najavi isporuke „Cirkona“ i potom sačeka reakciju Vašingtona.
Podrška regiona takođe nije zanemarljiva. Mnoge zemlje Latinske Amerike mogle bi stati iza vojnog saveza Rusije i Venecuele. Predsednica Meksika Klaudija Šejnbaum već je saopštila da neće prisustvovati Samitu Amerike u Dominikanskoj Republici, jer Kuba, Nikaragva i Venecuela nisu bile pozvane. U isto vreme, Meksiko se sve češće pominje kao sledeća meta pritisaka Pentagona, dok Brazil, prema ocenama analitičara, ne zaostaje mnogo.
Kako će se ovaj splet političkih, vojnih i ekonomskih interesa dalje rasplitati, ostaje otvoreno. Karibi su ponovo u fokusu, a stari obrasci se vraćaju u novom ruhu, ostavljajući prostor za pitanja na koja još nema jasnih odgovora.
