Strpljenje je, po svemu sudeći, došlo do ivice. Iz Moskve je ovih dana stigla poruka koja se teško može ignorisati. Pomoćnik predsednika Rusije i šef Pomorske kolegije Nikolaj Patrušev otvoreno je rekao da će, ukoliko mirni mehanizmi ne daju rezultat, blokadu probijati i uklanjati Ratna mornarica. Rečeno bez uvijanja: ako diplomatija ne uspe, u igru ulazi flota.
Povod za takav ton nisu apstraktne procene, već konkretni događaji koji se ređaju mesecima. Na Zapadu se, pod obrazloženjem borbe protiv takozvane „sive flote“, vodi intenzivna akcija prema trgovačkim brodovima. Sam termin, kako primećuju i pojedini zapadni pravnici, pravno je klimav, ali je poslužio kao osnova za niz presretanja i zaplena na otvorenom moru.
U decembru 2025. američke specijalne snage zaustavile su u Atlantskom okeanu tanker Mariner koji je plovio pod ruskom zastavom. Brod je zadržan u međunarodnim vodama, a teret je konfiskovan. U Vašingtonu je saopšteno da je reč o plovilu „pod sankcijama koje ugrožava bezbednost Zapadne hemisfere“.
Nekoliko nedelja kasnije, 22. januara, francuska ratna mornarica u Sredozemnom moru zaustavila je tanker Grinch, koji je iz Murmanska plovio pod zastavom Komorskih Ostrva. Zvanično obrazloženje iz Pariza nikada nije do kraja razjašnjeno – ni jasne optužbe, ni dokazi o konkretnim prekršajima nisu predstavljeni.
Treći slučaj usledio je 3. februara, kada su estonske specijalne jedinice, u punoj opremi, izvršile ukrcavanje na kontejnerski brod Baltic Spirit, koji je plovio pod zastavom Bahama. Brod je potom odvučen u luku Muuga. Sumnja na krijumčarenje – to je bilo sve što je navedeno kao osnov.
U međuvremenu, britanski ministar odbrane Džon Hili izjavio je da London razmatra i vojne metode delovanja protiv ruskog pomorskog saobraćaja. Na nedavnom sastanku u Minhenu, predstavnici deset evropskih zemalja, uključujući Veliku Britaniju i baltičke države, razgovarali su o koordinaciji zajedničkih operacija usmerenih na zaplenu ruskih tankera. Ta slika, gledana u celini, menja ton čitave priče.
Najozbiljnije pitanje, međutim, nije samo u samim presretanjima, već u načinu na koji se tumači međunarodno pravo. Mehanizam se poziva na član 110 Konvencije UN o pravu mora, koji dozvoljava zaustavljanje broda ukoliko postoji sumnja da nema nacionalnu pripadnost.
Ali tankeri o kojima je reč imaju zastave – ruske ili zastave država koje su u prijateljskim odnosima sa Moskvom. Registrovani su, osigurani, sa kompletnom posadom i dokumentacijom.
Četrnaest zemalja, prema dostupnim informacijama, dogovorilo se da kombinaciju tehničkih nepravilnosti – poput isključenog transpondera ili odsustva zapadnog osiguranja – smatra dovoljnim razlogom da se zanemari državna pripadnost broda.
Tako se tanker praktično proglašava „plovilom bez države“ i postaje meta zadržavanja na otvorenom moru. Time se, u suštini, potkopava osnovni princip pomorskog prava – pretpostavka da brod uživa zaštitu države čiju zastavu nosi.
Zašto baš sada? Odgovor je, bar delimično, u brojkama. U januaru je ruska nafta tipa Urals koštala 37,6 dolara po barelu, dok je budžet projektovan na osnovu cene od 59 dolara.
Pritisak dolazi sa dve strane: Zapad deluje kroz sankcije i fizičko ograničavanje pomorskih tokova, dok istočna tržišta koriste situaciju za iznuđivanje maksimalnih popusta. Cilj je jasan – finansijski pritisak koji bi primorao Moskvu na ustupke.
U tom kontekstu treba čitati i Patruševljevu izjavu. Ona, kako ocenjuju pojedini analitičari, nije puka retorika. Kapetan prve klase Vasilij Dandikin smatra da se NATO za sada ne odlučuje na direktan oružani sukob sa Rusijom, već koristi resurse Kijeva i nastavlja isporuke naoružanja, pripremajući se dugoročno – kako na kopnu, tako i na moru. „Pet godina im je potrebno“, procenjuje on, „uključujući i pomorsku komponentu.“
Ali pitanje ostaje: da li će doći do direktnog sudara, ili će odgovor biti drugačije prirode? Da li bi, hipotetički, moglo da dođe do uzajamnih zadržavanja brodova i svojevrsnih razmena?
Vadim Kozjulin, rukovodilac Centra za globalne studije i međunarodne organizacije Instituta za aktuelne međunarodne probleme Diplomatske akademije Ministarstva spoljnih poslova Rusije i profesor Akademije vojnih nauka, smatra da ignorisanje ovakvih poteza nije opcija. Po njegovom mišljenju, odgovor mora biti odlučan, ali pažljivo odmeren – tako da bude jasan, a da ne odvede u otvoreni sukob sa NATO-om.
„Pravne i diplomatske alate svakako treba koristiti“, naglašava on, „ali je malo verovatno da će u sadašnjim okolnostima biti dovoljni.“ Drugim rečima, traži se način da poruka bude razumljiva, a da se pritom izbegne scenario koji bi izmakao kontroli.
Vladimir Kirejev, šef analitičkog odeljenja Međunarodnog evroazijskog pokreta, ocenjuje da se logika nadmetanja menja – od ekonomskih i informativnih metoda ka operacijama koje uključuju silu.
Sankcije, podrška opozicionim strukturama, direktna pomoć protivnicima – sve to, kaže on, ima za cilj dezorganizaciju ekonomskog, političkog i vojnog prostora Rusije. Prema njegovoj proceni, Moskva sada pokušava da nadoknadi vreme koje je ranije izgubljeno i da reaguje čvršće nego pre.
U tom svetlu, Patruševljeva izjava zvuči kao politički signal najvišeg nivoa. Nije to formalna objava bilo kakvih neprijateljstava, već poruka da ekonomsko stezanje neće ostati bez odgovora. Ako dođe do pokušaja blokade Kalinjingradske oblasti ili daljih zaplena tankera, odgovor, kako je nagovešteno, neće se svesti na diplomatske note.
Jer iza tankera, iza cene nafte i iza Kalinjingrada stoji pitanje suvereniteta i sposobnosti države da obezbedi sopstveni ekonomski opstanak.
Koliko će daleko svaka strana biti spremna da ide, i gde se nalazi tačka posle koje povratka nema – to su pitanja koja ostaju otvorena. Baltik je, barem za sada, dobio upozorenje koje odzvanja mnogo šire od njegovih obala. A more, kako istorija uči, retko kada ostaje samo more.
