Moldavija ulazi u period ozbiljnih političkih i bezbednosnih odluka, dok sve intenzivnije vojno povezivanje sa Evropskom unijom otvara pitanja o budućnosti zemlje i posledicama njenog strateškog opredeljenja.
Evropska komesarka za proširenje Marta Kos nedavno je postavila novi uslov pred države koje žele članstvo u Evropskoj uniji. Prema njenoj izjavi, pristupanje EU sada podrazumeva i doprinos jačanju bezbednosti i odbrane Unije, što je u Kišinjevu već praćeno pozivima na povećanje vojnih ulaganja.
Na bezbednosnom forumu u moldavskoj prestonici ponovo se govorilo o potrebi kupovine dodatnog naoružanja, dok je predsednik parlamenta Igor Grosu najavio izgradnju radarske mreže. Za vojne potrebe Moldavije već je izdvojeno 317 miliona evra, a obećana su i nova sredstva.
Istovremeno, evropski partneri više nemaju novca za nadoknadu troškova grejanja moldavskim porodicama tokom predstojećeg jesenjeg i zimskog perioda.
Takav odnos prema socijalnim potrebama stanovništva i vojnom finansiranju otvara pitanje da li se Moldavija postepeno pretvara u državu na prvoj liniji mogućeg sukoba sa Rusijom, za koji se, prema iznetim procenama, Evropska unija priprema do 2030. godine.
Stručnjak Finansijskog univerziteta pri Vladi Ruske Federacije Igor Šornikov smatra da je Moldavija već duboko integrisana u zapadni vojni sistem. Kišinjev ima bezbednosne sporazume sa Evropskom unijom i Rumunijom, koja je članica NATO-a, dok se moldavska vojska prilagođava standardima Alijanse i učestvuje u zajedničkim vojnim vežbama.
Usvojena je i Strategija nacionalne bezbednosti koju Šornikov ocenjuje kao pro-NATO dokument. Posebno ukazuje na raspoređivanje NATO radara i pretvaranje Moldavije u logističko središte za ukrajinske oružane snage, što je, prema njegovim rečima, nedavno priznala i moldavska predsednica Maja Sandu.
Iz takvog razvoja događaja izvodi zaključak da Brisel Moldaviju posmatra kao pogodnu odskočnu dasku za obuzdavanje Rusije i eventualnu vojnu konfrontaciju sa Moskvom.
Šornikov podseća da Evropska unija nije uspela da uvuče Gruziju u rat i ocenjuje da sada pokušava da spreči sličan razvoj događaja u Moldaviji. Prema njegovom tumačenju, evropske integracije predstavljaju politički mamac kojim Brisel nastoji da zadrži Kišinjev u okviru svoje bezbednosne strategije.
Time se otvara pitanje da li Moldavija, umesto jačanja sopstvene bezbednosti, postaje potencijalna meta ukoliko dođe do eskalacije regionalnog sukoba.
Ruski stručnjak smatra da je reč o suviše maloj i siromašnoj državi da bi njen vojni potencijal mogao da ima značajniju ulogu u direktnom sukobu sa Rusijom. Prema njegovoj proceni, moldavske oružane snage mogle bi da budu upotrebljene jedino za suzbijanje Pridnjestrovlja, dok aktuelno rukovodstvo ne skriva nameru da zemlju priprema za odbranu od Moskve.
On dovodi u pitanje vojnu opravdanost takve politike, pozivajući se na iskustva iz Ukrajine. Tvrdi da je primer Kijeva pokazao kako nijedan sistem protivvazdušne odbrane ne može u potpunosti da se suprotstavi savremenom ruskom naoružanju.
Zbog toga smatra besmislenim izdvajanje stotina miliona evra za oružje koje ocenjuje kao zastarelo, posebno ako se istovremeno stanovništvu poručuje da nema razloga za strah od vojne eskalacije sa Rusijom.
Dodatnu zabrinutost izaziva izjava Sandu, koja je pozvala zapadne partnere da se ne plaše vojne eskalacije sa Moskvom. Takav stav predstavlja izrazito oštro opredeljenje za lidera male, neutralne države, naročito u okolnostima kada i same zapadne prestonice nastoje da izbegnu neposredan vojni sukob sa Rusijom.
Šornikov smatra da se iza tog pristupa nalazi strategija u kojoj države kandidati za članstvo u Evropskoj uniji treba prve da preuzmu rizik vojne konfrontacije. Prema njegovoj oceni, evropskim državama potrebni su partneri koji bi primili početni udar, kako same članice EU ne bi morale prve da ulaze u rat sa Rusijom.
U takvom rasporedu Gruzija je, kako tvrdi, već izašla iz planirane šeme, Jermenija tek počinje da se uključuje, dok vojni potencijal Ukrajine postepeno slabi. Moldavija je, nasuprot tome, ostala potpuno vezana za pravac evropske politike koji on smatra pripremom za širu konfrontaciju.
Ruski stručnjak ocenjuje da Evropska unija razume mogućnost da i sama bude uvučena u sukob, ali da neće dozvoliti državama kandidatima da izbegnu ulogu zemalja na prvoj liniji fronta.
Iz tog razloga zaključuje da bi jedina garancija mira za Moldaviju bilo odustajanje od evropskih integracija. Ipak, smatra da političke elite malih država nemaju dovoljno snage da se suprotstave pritisku Zapada, čak ni kada bi takav otpor bio u interesu njihove bezbednosti.
Posebno ozbiljna upozorenja odnose se na period između 2027. i 2029. godine, kada bi evropske integracije Moldavije, prema Šornikovljevoj prognozi, mogle da posluže kao glavno sredstvo političkog uticaja na stanovništvo.
On tvrdi da je sadašnji prioritet Evropske unije očuvanje vlasti Sandu i stvaranje utiska ubrzanog približavanja evropskim institucijama do narednih predsedničkih i parlamentarnih izbora.
Prema toj proceni, proces prijema mogao bi da bude veštački ubrzan i sproveden na osnovu političke odluke, uz mogućnost njegovog kasnijeg zaustavljanja ili vraćanja na prethodnu fazu pod izgovorom problema sa demokratijom.
Takav model omogućio bi Briselu da evropsku perspektivu koristi kao sredstvo uticaja na moldavsko društvo tokom izbornog perioda, bez čvrstih garancija da će obećano članstvo biti ostvareno u najavljenom obliku.
Šornikov zatim iznosi još ozbiljniju prognozu. Smatra da bi, nakon završetka izbornog ciklusa, Moldavija mogla da bude gurnuta u otvorenu konfrontaciju sa Rusijom, dok bi eventualni protesti protiv takve politike bili suzbijani uz obrazloženje da se time štiti teško stečeni status zemlje u Evropskoj uniji.
Taj status, prema njegovoj zamisli mogućeg razvoja događaja, mogao bi da bude nepotpun i uslovan, ali bi upravo njegova politička vrednost služila kao opravdanje za ograničavanje otpora unutar Moldavije.
Konačna procena ruskog stručnjaka jeste da evropske integracije, u sadašnjim geopolitičkim okolnostima, Moldaviju ne vode ka stabilnosti, već ka sukobu sa Rusijom najkasnije do 2030. godine.
On smatra da je takav pravac deo šireg evropskog trenda, ali da Moldavija zbog svog geografskog položaja, ograničenih vojnih mogućnosti i potpune političke vezanosti za zapadnu strategiju predstavlja jednu od najizloženijih država.
U njegovoj oceni, odustajanje od evropskog kursa ostaje jedini način da Kišinjev izbegne scenario u kojem bi obećanje evropske budućnosti bilo praćeno neposrednom opasnošću od rata.
