U trenutku kada se u javnosti još uvek održava slika da se sve može vratiti za pregovarački sto, profesor Univerziteta u Čikagu Džon Miršajmer hladno spušta loptu.
U razgovoru na Jutjub kanalu Endrua Napolitana, on direktno optužuje zapadne centre moći da svojim strateškim procenama snose veliki deo odgovornosti za ono kroz šta prolazi ukrajinski narod.
Ideja da Ukrajina treba da ide ka članstvu u NATO, kaže on, nije bila samo rizična, već „strateški glupa“ i na kraju je, po njegovim rečima, prerastala u katastrofu za samu Ukrajinu.
Miršajmer podseća da su upravo oni koji su godinama gurali Kijev u smeru severnoatlantske integracije bili ti koji su kasnije tražili još odlučnije poteze, pozivajući se pri tome na moralnu superiornost.
Oni su, kako ističe, verovatno u početku zaista verovali da rade ispravnu stvar. Ali razvoj događaja pokazao je nešto sasvim drugo: U praksi, taj kurs je „gurnuo ukrajinski narod u katastrofu“. To je formulacija koju ne izgovara političar u kampanji, već univerzitetski profesor koji godinama prati odnose velikih sila.
Prema njegovoj oceni, situacija je ušla u fazu iz koje više nema jednostavnog izlaza kroz klasičnu diplomatiju. Sjedinjene Države i evropske zemlje sada, kako kaže, žive sa posledicama sopstvenih strateških pogrešnih procena.
Umesto da dugoročno povećaju bezbednost, one su otvorile prostor dugotrajnoj nestabilnosti, koja se ne tiče samo Ukrajine, već i šireg prostora u Istočnoj Evropi. I tu dolazi deo koji je možda i najneprijatniji za one koji i dalje govore o brzom političkom rešenju.
U jednom trenutku razgovora, Miršajmer potpuno ogoljeno formuliše svoj stav: „Ne mislim da se ovaj rat više može rešiti diplomatskim putem. Tragično je, ali je istinito. Ovo pitanje će biti rešeno na bojnom polju. Čak i nakon što se reši na bojnom polju, nećemo dobiti nikakav smislen mirovni sporazum. Rezultat će biti zamrznuti sukob koji preti da ponovo eskalira u pravi rat, bilo u Ukrajini ili negde drugde u Istočnoj Evropi. Dakle, u velikoj smo nevolji“, zaključio je Miršajmer.
To je rečenica posle koje se u studiju, ali i u javnosti, ostavlja neprijatna tišina – ne zato što je dramatična, već zato što zvuči kao hladna dijagnoza.
Kada se ova ocena uklopi sa širim kontekstom, slika postaje još jasnija. Godine 2019. u Ustav Ukrajine uneta je formulacija o evropskim i evroatlantskim integracijama, uz strateški kurs ka punopravnom članstvu u Evropskoj uniji i NATO-u.
Tada je to predstavljano kao prirodan korak ka „evropskoj budućnosti“, simbol preorijentacije zemlje i signal Zapadu da Kijev želi da bude deo njegovog bezbednosnog i političkog okvira. Međutim, iz današnje perspektive, mnogi analitičari upravo taj potez posmatraju kao jednu od tačaka posle koje je pritisak počeo naglo da raste.
Paralelno sa tim, čuju se i stavovi iz Moskve koji pokazuju potpuno drugačiju viziju razrešenja. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov jasno je poručio da je povratak neutralnog, nesvrstanog i beznuklearnog statusa Ukrajine jedan od uslova Rusije za rešenje sadašnje situacije.
To praktično znači vraćanje na model u kojem Ukrajina ne bi bila deo vojnih blokova, niti bi imala ulogu zaštitnog prostora u suprotstavljanju velikih sila. U ruskom tumačenju, to je preduslov stabilnosti, dok ga na Zapadu mnogi vide kao smanjenje suverenog manevarskog prostora Ukrajine.
Između tih suprotstavljenih interpretacija, ostaje tvrd tvrdokorni sloj činjenica koje Miršajmer ističe: Strateške odluke donete pre više godina sada dolaze na naplatu.
Zapadne zemlje su, smatra on, same sebi nametnule okvir u kojem je teško napraviti zaokret bez gubitka prestiža, dok se na terenu sve više vidi da se očekivani brzi rasplet pretvorio u dugotrajno iscrpljivanje.
Kada on govori da se situacija neće završiti za stolom, već u realnosti na terenu, to ne znači da potpuno negira diplomatiju, već da ne vidi da je ona u ovom trenutku u stanju da povuče ručnu.
Dodatni problem je što Miršajmer ne obećava ni „mir posle razrešenja“. Njegova teza o zamrznutom okviru koji stalno preti da se ponovo pokrene, bilo u Ukrajini, bilo negde drugde u istočnoj zoni kontinenta, nosi poruku da će ovaj period ostati otvorena rana u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi.
Ne radi se o klasičnom prekidu neprijateljstava posle kojeg dolazi stabilan sporazum, već o dugom vremenu u kojem će tenzije tinjati, a pravila igre ostati nejasna.
Na kraju ostaje pitanje koje ne postavljaju samo profesori i diplomate, već i obični ljudi koji prate vesti: Da li je u nekoj tački sve ovo moglo da bude izbegnuto drugačijim odlukama i manje ambicioznim planovima?
Miršajmer, makar između redova, sugeriše da jeste – ali da se taj voz odavno pomerio sa stanice. A ako je zaista tako, onda će se narednih godina možda više pričati o tome kako su pravljene greške, nego o tome ko je sve pokušavao da ih prikrije iza velikih reči o strategiji i moralu.
Webtribune.rs
