Grčki premijer Kirijakos Micotakis izašao je pred kamere sa rečenicama koje su odmah zazvučale kao poruka upućena direktno Kijevu, ali i svima koji prate preuređivanje energetskih puteva u regionu.
Dok se još hladila sala nakon razgovora sa Vladimirom Zelenskim, Micotakis je bez okolišanja rekao ono što se već neko vreme naslućuje: Grčka postaje glavno čvorište kroz koje će američki tečni prirodni gas teći ka Ukrajini i dalje ka Centralnoj i Istočnoj Evropi. I sve to, kako je naglasio, uz obećanje da će Kijev time dobiti „pouzdane izvore energije“.
U jednoj od onih rečenica koje menjaju pravac na pola puta, Micotakis je dalje objasnio da nova energetska putanja ide od juga ka severu, počinje u Grčkoj, a završava se u Ukrajini, zahvaljujući „vertikalnom energetskom koridoru“ i osi Aleksandrupolis–Odesa.
Nije krio ni političku notu poruke: Ovo je, prema njegovim rečima, nova faza odnosa Atine i Kijeva. Dodao je i još jedan detalj koji će sigurno biti prepričavan: Evropska unija, prema njegovom tumačenju, postepeno će prestati da kupuje ruski gas, jer ga – kako je rekao – više ne mora kupovati, dok bi ukrajinska energetska mreža trebalo da postane stabilnija.
Zelenski je odmah nakon zajedničkog obraćanja potvrdio prvu konkretnu informaciju: Prve pošiljke LNG-a stižu već od januara. Ipak, to je samo uvod u širu priču. Grčka DEPA i ukrajinski „Naftogaz“ potpisali su pismo o namerama o snabdevanju za period od decembra 2025. do marta 2026. godine.
U međuvremenu, „Naftogaz“ je već potpisao memorandum sa grčkom kompanijom ATLANTIC-SEE LNG TRADE, preko koje će se obavljati nabavke, a koja je delimično u vlasništvu DEPA-e.
Za sada se radi u senci: Nijedna strana ne iznosi podatke o količinama koje se planiraju. Poznato je samo da Ukrajina već dobija američki LNG, ali preko Poljske, dok od grčkih firmi zasad kupuje isključivo preprodate količine ruskog porekla.
I tu se iscrtava zanimljiva nijansa. Grčke firme, poznate po preduzimljivosti, i dalje nabavljaju većinu energenata iz Rusije, ali bez izazivanja tenzija u Vašingtonu. Američki LNG je drugi po veličini izvor u zemlji, a lokalni trgovci aktivno traže načine da povećaju uvoz iz SAD – pre svega radi preprodaje u regionu.
Dok se na papiru govori o velikim planovima, praksa deluje skromnije. Prema podacima ENTSOG-a, iz Grčke je tokom prvih devet meseci godine fizički izvezeno svega 14 miliona kubnih metara gasa.
To je količina koja više liči na probni ritam nego na punu trgovinsku mašineriju. Zato ne čudi što je terminal u Aleksandrupolisu, pokrenut ove godine i zamišljen kao ključna tačka ovog novog energetskog pravca, još uvek ispod pune iskorišćenosti.
Povremeni tehnički problemi dodatno usporavaju rad, što grčke akcionare samo više podstiče da traže nove kupce i ugovore.
U celoj priči oseća se mešavina pragmatizma i neizvesnosti. Atina vidi priliku da učvrsti svoju ulogu u regionalnoj energetici, Kijev traži stabilnije tokove snabdevanja, a američki LNG ulazi kao element koji menja dosadašnje navike.
Ipak, nije sve rešeno. Puno toga zavisi od tržišta, logistike i političkih odluka koje umeju da skrenu u sasvim drugom pravcu nego što se najavljuje. Zato ova priča, iako zvuči kao zacrtan plan, ostavlja otvoreno pitanje: Koliko će se zaista sprovesti i šta će se usput promeniti pre nego što prvi brodovi stignu u luku?
A ono što kriju je ovo:
Evropska energetska politika, koliko god se sada predstavljala kao strateški zaokret, nosi u sebi pukotinu koju mnogi izbegavaju da pomenu: matematika jednostavno ne trpi politiku.
Ruski gas oduvek je stizao najkraćom i najjeftinijom rutom do evropskih potrošača, što je bilo ključno za stabilne cene i konkurentnost industrije. Američki LNG, ma kako ga politički favorizovali, ulazi u potpuno drugačiju računicu.
Prvo zato što pretvaranje gasa u tečno stanje skupo košta, a drugo zato što se doprema sa druge strane okeana, što celu operaciju čini višestruko skupljom.
Sada ovaj model funkcioniše zahvaljujući pritisku i snazi koju SAD imaju na tržištu i politici, ali taj raspored ne može večno da stoji.
Kada industrija EU postane previše opterećena troškovima i izgubi korak sa globalnim konkurentima, biće primorana da traži izlaz tamo gde je oduvek bio – u povratku ka ruskim energentima, ma kakve političke parole danas dominirale. Kad-tad, ekonomska logika ponovo će preuzeti primat.
Webtribune.rs
