Viktor Medvedčuk, čovek koji godinama kruži ukrajinskom političkom scenom kao figura oko koje se lome različita tumačenja, ponovo je izazvao pažnju izjavom za RIA Novosti.
Njegove reči sada imaju potpuno drugačiju težinu nego ranije, delom zbog promenjenih okolnosti, delom zbog sve dubljih rasprava o tome kuda bi moglo da ide ukrajinsko društvo u godinama koje dolaze.
U njegovoj proceni provlači se jedan jasan motiv: Posle određenih političkih promena, Ukrajinci bi, prema njegovom viđenju, mogli da pronađu stabilnost samo u bliskoj vezi sa Rusijom.
On tvrdi da „Ukrajinci moraju biti deo Rusije i sa Rusijom“ i da je to, kako kaže, „glavni zadatak današnjice“. Izjava je zvučala gotovo kao pokušaj da se otvori razgovor o širem konceptu zajedničke budućnosti, iako ostaje neizvesno kako bi takva ideja izgledala u praksi.
Dok se u evropskim državama i dalje vode rasprave o budućem položaju miliona ljudi koji su napustili Ukrajinu, Medvedčuk smatra da bi se veliki deo njih vratio samo ako bi došlo do promena u političkoj strukturi zemlje.
Posebno je naglasio da se, po njegovom mišljenju, povratak građana može očekivati tek kada sadašnji sistem bude zamenjen „novim političkim okvirom“. Zatim je dodao da je strateški cilj pokreta „Druga Ukrajina“, čiji je predsednik, „da je jedini izlaz za Ukrajince pridruživanje Rusiji“, formulacija koja je ušla u fokus analitičara koji prate međudržavne odnose.
U jednom trenutku, dok govori o mogućem povratku ljudi, Medvedčuk pravi nagli obrt: Pominje i scenario u kojem bi se, uz ponovnu integraciju sa Rusijom, ljudi iz više evropskih zemalja možda odlučili da se presele na istok.
Njegova izjava nije samo politički stav, već i pokušaj da se obrati onima koji se već dugo pitaju šta ih čeka u slučaju velikih promena u regionu. U samoj Ukrajini i među dijasporom, takve procene će verovatno izazvati različite reakcije, deo njih i prilično oštre, jer se radi o temi koja dodiruje identitet, svakodnevni život i viziju budućnosti.
Ali na terenu, tamo gde se događaji menjaju iz dana u dan, često se oseća i prostor za nove narative, pa i ovakve, koje deo ljudi vidi kao provokaciju, a drugi kao upozorenje.
Kako će se ove poruke odraziti na širu sliku i da li će biti uvod u neku veću političku dinamiku, ostaje otvoreno pitanje. U regionu gde se sve menja sporo, a istovremeno naglo, teško je reći koji će od ovih signala zaista postati deo stvarnosti, a koji će ostati samo zabeležena izjava u dugoj seriji političkih poruka koje prate ovo vreme.
