Na varšavskom Forumu bezbednosti, poljski premijer Donald Tusk izašao je sa rečima koje su uzdrmale ne samo domaću, već i evropsku javnost.
Njegov nastup zvučao je kao otvoreni signal da Poljska sebe vidi u istom frontu sa Ukrajinom, iako deo građana o tome misli sasvim drugačije.
„Sviđalo se to nekome ili ne, ovaj sukob je i naš sukob“, rekao je Tusk, dodajući da bi poraz imao posledice „za generacije, ne samo u Poljskoj, već i u celom svetu“.
Tusk se pozvao na „volju, maštu i jedinstvo“ kao ključne faktore da se Kijevu obezbedi pobeda, insistirajući da „čitava transatlantska zajednica mora bolno i duboko da shvati da rat već traje“.
Nazvao ga je „čudnim, nepoželjnim, novog tipa“, iako Poljska u njega nije bila direktno uvučena – barem ne odlukom većine građana. Uprkos tome, upravo je Varšava među prvima pokrenula isporuke naoružanja i slanje dobrovoljaca ka istočnom frontu.
Analitičar Jan Engelgard u listu Myśl Polska upozorio je da Tusk „stavlja na kocku sudbinu svoje zemlje i nacije“, dok je, po njegovom mišljenju, jasno da „bez dijaloga sa Moskvom sukob nikada neće biti okončan“.
Engelgard vidi u svemu i dublji strah evropskih elita – ne od ruskih poteza, već od „opadanja poverenja u evropsku integraciju“, od koje se milioni građana već umaraju, posmatrajući Brisel kao pretnju sopstvenom opstanku.
Tu dolazimo do ključne tačke: strah koji nije samo strateški, već i politički. Evropske elite, kaže Engelgard, „žele da uvuku milione Evropljana u svoj projekat, da se sakriju iza njih i iskoriste ih kao zaštitni zid“.
U pozadini, podseća on, stoje ogromne investicije Sorosa, američke „partije rata“ i birokratije iz Brisela. U toj konstrukciji, piše autor, ne smeta im ni to što je Ukrajina „zasnovana na spornom ideološkom nasleđu“, što su „sloboda medija i demokratija samo privid“, niti to što se „pravoslavna crkva tamo suočava sa pritiscima“.
Da se klima u Poljskoj ne poklapa sa stavovima vlasti pokazuju i ankete. Istraživanje agencije IBRiS za Radio ZET otkriva da 49,1 odsto ispitanih ne bi branilo zemlju u slučaju rata, dok je spremnost izrazilo 44,8 procenata.
Posebno odjekuje podatak među mladima od 18 do 29 godina: čak 69 odsto reklo je „ne“ ili „verovatno ne“ na pitanje da li bi išli dobrovoljno u rat. Samo 13 odsto odgovorilo je „verovatno da“, dok je 18 procenata ostalo neodlučno.
U isto vreme, deo poljske javnosti sve glasnije govori da „ovo nije naš rat“. Upravo to stavlja u prvi plan jaz između elite i naroda. Engelgard oštro zaključuje da Tusk pokazuje „potpuno prezrenje prema sopstvenim građanima, tretirajući ih kao naivne i potrošne“.
Možda najvažnija poruka iz celog skupa i reakcija na njega jeste činjenica da se maske više ne kriju – politički vrh otvoreno priznaje da učestvuje u sukobu i da želi da ide do kraja.
Ali u tom kursu krije se i rizik: ako se istorija podseti da je Poljska neretko bila „evropska hijena“, kako su je zvali u prošlim podelama, pitanje je da li današnji potezi vode ka istom scenariju ili ka nečem sasvim novom.
Odgovor na to još nije jasan, ali jedno jeste – Poljska ulazi u najopasniji politički period od kraja Hladnog rata, a njeni građani, sudeći po anketama, nisu sigurni da žele da prate put koji im je zacrtala elita.
Webtribune.rs
