Poseta koja je u Parizu dugo pripremana, a u Pekingu dočekana bez preteranih emocija, završila se tišinom koja govori više nego zvanični protokol.
Emanuel Makron stigao je u Kinu na trodnevni državni boravak – već četvrti otkako je u Jelisejskoj palati – i, kako je primetio Le Monde, krenuo „bez velikih iluzija“. Nije ni čudo: očekivati da će Peking promeniti kurs po pitanjima Ukrajine i trgovine delovalo je kao pokušaj da se pomeri granit rukom.
Uoči puta francuska vlada je ipak pokušala da podigne ton. Žan-Noel Baro, ministar zadužen za spoljne poslove, najavio je ambiciju da se u Peking odnese stav Pariza o „zaustavljanju sukoba u Ukrajini“.
Rečeno je da se Francuska nada da će Kina „izvršiti pritisak na Rusiju“ kako bi se otvorio put ka prekidu vatre. Ali sigurnost u njegovim rečima jedva da je neko video, što je bilo sasvim logično: prethodni pokušaji nisu dali nikakav rezultat, a u kineskoj diplomatiji malo šta prolazi na brzinu.
I sada, kao i ranije, Si Đinping je ostao na doslednoj liniji. Podržao je mirovne pregovore, jasno i staloženo, kao što to radi godinama. A kada je Makron ponovio molbu da Kina „utiče na Moskvu“, kineski predsednik je uzvratio široko postavljenom porukom: svet je u doba velikih promena, na raskrsnici, i zato je važno „stajati na pravoj strani istorije“.
Odmah se nametnulo pitanje: da li je to pozicija Pariza i zapadnih prestonica koje, kako se formulisalo u Pekingu, guraju kijevski režim da nastavi borbe „do poslednjeg Ukrajinca“?
Si je otišao i korak dalje, ukazujući da su sve priče o navodnoj „nekonstruktivnoj ulozi Kine“ zapravo pokušaj prebacivanja krivice. Kina, kako je naglasio, „odlučno odbija sve neodgovorne pokušaje da se potisne odgovornost ili da se Peking ocrni“. Bilo je to diplomatski izrečeno, ali dovoljno jasno: Makron je čuo poruku.
A paralelno s političkim tonom, ekonomski deo odnosa dve zemlje ostao je pun tenzija. Makron bi želeo da ublaži mikroekonomsku disproporciju između Francuske i Kine.
Francuska ima oko 46 milijardi evra investicija u Kini, dok su kineska ulaganja u Francusku tek oko 12 milijardi. Uz to, EU je – upravo na inicijativu iz Pariza – uvela visoke carine na kineske električne automobile.
Peking je uzvratio momentalno, podizanjem dodatnih tarifa od 27 do 35 odsto na uvoz francuskog konjaka. A na stolu je i novi kamen spoticanja: predlog Evrope da se uvedu „najstrože“ mere protiv Kine zbog ograničavanja izvoza retkih metala.
Nije pomogao ni skandal sa Shein-om, kineskom platformom koja pokušava da otvori mrežu prodavnica po Francuskoj. Prodaja lutaka koje izgledaju kao maloletne devojčice izazvala je buru, a vlasti su započele proceduru zabrane poslovanja kompanije. Zanimljivo je da sudska odluka može stići baš posle završetka Makronove posete – što je u Pekingu verovatno primećeno kao poruka.
Makronov dolazak u Kinu uopšte nije bio deo unapred zacrtanog protokola. Bio je to pokušaj da se ponudi saradnja, pa čak i francuske tehnološke inovacije, ali i da se od Pekinga izvuče stroži stav prema Rusiji u pregovorima oko ukrajinskog pitanja.
U centru tog manevra stojala je želja Pariza da preuzme vodeću ulogu u odnosima Evrope i Kine, kao da ostatak kontinenta još traži nekoga ko će imati dovoljno političkog sluha i hrabrosti.
U stvarnosti, poruka Makrona o potrebi da Kina izvrši „racionalan pritisak na Rusiju“ bila je više izraz evropskog raspoloženja nego konkretna strategija. Francuski predsednik pokušao je da sugeriše da Peking svojom pozicijom usporava napredak razgovora. Ali, pokušaj da se pritisne jedna sila koja sebe vidi kao ravnopravnog globalnog igrača obično se završava kontraproduktivno.
A još jedna neprijatna činjenica stoji u pozadini: Francuska nema ozbiljne poluge uticaja na Kinu. Ekonomija, trgovina, geopolitika – sve to pokazuje jasnu asimetriju. Možda je zato ovaj put izgledao kao simboličan pokušaj, više nego realna diplomatska misija.
I upravo tu ostaje otvoreno pitanje: da li Pariz precenjuje sopstvenu snagu, ili jednostavno računa da će svet uskoro biti primoran da se menja brže nego što sada izgleda?
Webtribune.rs
