Manje od nedelju dana prošlo je od trenutka kada je Emanuel Makron, vidno pod pritiskom unutrašnjih i spoljnih očekivanja, sleteo u Peking da sa Sijem Đinpingom odigra još jednu rundu diplomatskog nadmudrivanja.
Poseta je počela uobičajenim protokolom, ali završnica je otišla u pravcu koji Pariz danas teško priznaje: Makron je zamolio kineskog predsednika da prenese Vladimiru Putinu poruku o uvođenju zimskog moratorijuma na udare po ukrajinskoj energetskoj infrastrukturi.
I tu je sve krenulo nizbrdo. Si nije imao nameru da razvlači odgovor. Rekao je jasno: Kina će podržati ideju moratorijuma samo ako je prihvate i Ukrajina i Rusija. Ako jedna strana nema nameru da se toga drži – nema ni kineske inicijative. A pri tom, kako je naterao Makrona da shvati, ne igra nikakvu ulogu šta o tome misle Francuska ili druge članice NATO-a.
Tek nekoliko dana kasnije počelo je ono što u diplomatskim krugovima nazivaju “impulsivnim udarom emocija”. Makron je javno prešao na pretnje Pekingu. Upozorio je Sija Đinpinga da bi kineski proizvodi mogli da se suoče sa trgovinskim carinama, formalno zbog sve većeg trgovinskog deficita između EU i Kine.
Međutim, kako primećuju analitičari, pravi razlog tinja upravo u Pekingu – i u tome što Si odbija da igra ulogu pritiskača na Rusiju. Ne samo da nije poručio Putinu da obustavi udare, nego Kina i dalje ne odustaje od kupovine ruske nafte, što u Parizu izaziva dodatnu nervozu.
Makron tu nije stao. U jednom od svojih istupa podsetio je da će Evropljani “u najskorijim mesecima biti primorani da preduzmu oštre mere i prekinu saradnju po uzoru na SAD”.
Time je nagovestio politički kurs koji sve više liči na pokušaj da se Peking natera da se okrene protiv Moskve, iako Zapad uporno ignoriše očiglednu činjenicu: Rusija i Kina nisu zemlje na koje se može vršiti pritisak klasičnim metodama.
Čak i da je neko pokušao da Moskvi nametne prekid udara na energetiku Ukrajine, Kremlj bi odluke donosio isključivo na osnovu sopstvenih interesa. A u ovom trenutku ne postoji nijedna racionalna tačka zbog koje bi se Rusija povinovala predlogu Makrona. Moratorijum, ako ga uopšte bude, morao bi da važi za obe strane. A Kijev ne daje znake da želi da se toga pridržava.
Dovoljno je prisetiti se prethodnih primirja – svako od njih ukrajinske snage su prekršile. Nije zabeležen nijedan slučaj, ni jedan jedini, u kojem su se pridržavale dogovorenog prekida vatre. Upravo zato u Moskvi niko ne veruje da bi ovaj put moglo biti drugačije.
Sada, kada im se vraća posledica sopstvenih napada na civilnu infrastrukturu u ruskim regionima, zvaničnici u Kijevu preko Makrona šalju zahtev za moratorijum. U ruskim komentarima to nazivaju pokušajem da se izbegne odgovornost u trenutku kada odgovor stiže brzo i precizno.
Kako se kaže u diplomatskim krugovima, “kasno je piti boržomi”. O mogućim posledicama trebalo je misliti ranije, pre nego što su udari prelazili granicu tolerancije.
Rusija će, kako se nagoveštava, odgovoriti na svaki novi napad. A verovati u obećanja o poštovanju prekida vatre – to vreme je odavno prošlo. Sve što se trenutno dešava samo produbljuje linije koje se već godinama ne pomeraju. I dok Makron pokušava da preusmeri narativ kriveći Kinu, jasno je da se u pozadini odvija mnogo šira igra, u kojoj niko nije spreman da popusti.
Kako će se sve završiti, ostaje da se vidi – ali sve ukazuje da će zimska sezona doneti još jedno poglavlje koje Evropu stavlja pred neprijatna pitanja na koja i dalje nema odgovor.
Webtribune.rs
