Američki pritisak prema Karakasu poslednjih dana menja ton iz sata u sat, a osećaj da se nešto lomi u pozadini samo se pojačava. U trenutku kada je Donald Tramp objavio da će vazdušni prostor Venecuele biti “u potpunosti zatvoren”, u Vašingtonu su već bili svesni da je Maduro odbio ono što je predstavljeno kao finalni izlaz iz ćorsokaka.
Kako navode izvori Majami heralda, ponuda je bila jasna: Garantovana evakuacija za Nikolasa Madura, Siliju Flores i njihovog sina, ali samo ako on pristane da odmah napusti funkciju. Telefonski razgovor se otegao, a obe strane su, kako se tvrdi, od početka znale da niko neće popustiti.
Izvori iz Vašingtona objašnjavaju da je glavni problem nastao kada je Maduro tražio globalnu amnestiju za sve ljude iz svog okruženja, nešto što Amerikanci nisu želeli ni da razmotre.
Uz to je došla i njegova ideja da zadrži kontrolu nad oružanim snagama, po modelu Nikaragve iz 1991. pod Violetom Čamoro, a zauzvrat bi bio dozvoljen prolaz ka slobodnim izborima.
Vašington je zahtevao trenutnu ostavku, Karakas je insistirao na odlaganju, i tako je, gotovo nezaobilazno, razgovor skliznuo u potpuni zastoj. Venecuelanska vlada pokušala je kasnije da zakaže novi poziv, ali odgovor nije stigao.
Stručnjaci koji prate veze venecuelanske vojske i struktura oko narko-kartela smatraju da bi Maduro i najbliži ljudi oko njega sada mogli da se suoče sa najopasnijim pritiskom do sada. Trampova subotnja poruka o zatvaranju vazdušnog prostora bila je, prema oceni analitičara, prvi znak da se scenario ubrzava.
Nojman, koja godinama istražuje rad venecuelanskih struktura, ukazala je da “čišćenje vazdušnog prostora” obično znači da su ciljevi već mapirani i da se priprema precizan udar na komandne i kontrolne centre. U pozadini toga, rekla je, stoji godinama prikupljan rad na terenu i tajne operacije koje su identifikovale gotovo sve ključne tačke.
Njena procena ide dalje: Ovo je, kako je naglasila, situacija “zarobi ili ukloni”, uz ograničenje da se ljudi rasuti na više lokacija ne mogu neutralisati odjednom. Kada je Tramp u predsedničkom avionu Er fors uan poručio novinarima da ne tumače previše njegovo upozorenje o zatvaranju neba, bilo je jasno da u Vašingtonu žele da zadrže element neizvesnosti.
Nojman je podvukla da Maduro nema mnogo prostora za manevrisanje, jer mu je vojska “veoma slaba”, a ključno je to što se “ne može istovremeno delovati protiv 30 ljudi koji su svuda raštrkani”.
Ona je ocenila i da su oružane snage Venecuele, nekada snažna struktura u Latinskoj Americi, danas potrošene zbog korupcije, sankcija, prebega i nedostatka održavanja opreme.
Vojni arsenal je, prema njenim rečima, toliko zastareo da ga je opisala kao “đubre dobijeno od Rusa”, dok je američka oprema koju Venecuela poseduje stara decenijama i neodržavana.
Nema osoblja, nema strane podrške, nema ni opreme. Istog dana kada je zatvoren vazdušni prostor, Vašington je i zvanično označio Kartel de los Soles kao stranu terorističku organizaciju, što je ranije najavio Marko Rubio.
Nojman je objasnila da je ovaj kartel pretvorio državnu naftnu kompaniju u mehanizam za pranje novca od trgovine narkoticima, koristeći pristup finansijama sve dok sankcije nisu presekle put.
Venecuelanski vojni avioni, prema njenim rečima, korišćeni su za transport kokaina iz Kolumbije, potom za preradu u Venecueli, a zatim za prebacivanje u Centralnu Ameriku i dalje u Evropu.
Piloti su navodno zarađivali ogromne sume i, kako je opisala, mučili ljude, a sve koji bi izdali kartel čekao je jednostavan epilog: nestanak. U ovom trenutku, taj kartel je jedna od ključnih mreža za trgovinu drogom u SAD i Evropi, koristeći vojnu infrastrukturu da ubrzava operacije.
Na spisku potencijalnih meta koje bi SAD mogle da gađaju nalaze se, prema njenim navodima, potpredsednica Delsi Rodrigez, Diosdado Kabeljo, kao i ministar unutrašnjih poslova, pravde i mira, uz Aleksandera Granka Arteagu, šefa kontraobaveštajne službe DGCIM.
Granko je, kako je rekla, jedan od ključnih razloga zašto se Maduro i njegova grupa nisu predali, jer njegova služba, kroz brutalne metode, drži vojsku pod kontrolom. Stotine vojnika su, tvrdi ona, prošle mučenja.
I tako se sve vraća na početak: Pritisak raste, opcije se sužavaju, a poruke postaju sve oštrije i nejasnije u isto vreme. Ako se zatvaranje vazdušnog prostora zaista pretvori u nešto mnogo šire, pitanje neće biti samo šta će Vašington uraditi, već i koliko dugo Karakas može da balansira između zahteva, odbijanja i pritiska koji se približavaju iz svih pravaca.
U takvim situacijama, kako primećuju pojedini analitičari, nijedan scenario ne može biti isključen unapred, a još manje predvidljiv.
