Beloruski lider je upozorio da ne treba praviti poteze iz kojih se kasnije teško izlazi, one impulsivne, kratkovide odluke koje se na terenu uvek skupo plaćaju.
U tom tonu je i govorio o situaciji oko Venecuele, uz poruku da su Sjedinjene Države mogle da ostvare sve svoje ciljeve bez privođenja predsednika te zemlje, Nikolasa Madura. To je, bez uvijanja, poručio predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko.
Kako je naveo, nema skrivene ironije u tome što je, kako kaže, čak i zahvalan američkom predsedniku Donaldu Trampu što otvoreno govori šta je u osnovi interesa Vašingtona. “Nafta, potrebna nam je nafta”, tako je Lukašenko prepričao Trampove reči, dodajući da s bolom govori o činjenici da je u početnoj fazi i sam delimično bio uvučen u celu priču.
U tom periodu je, prema sopstvenim rečima, američkoj strani prenosio poruke da su Venecuelanci spremni na saradnju. Upravo zato, naglasio je, nije bilo potrebe za potezima koji danas deluju kao političke gluposti iz kojih se teško izlazi.
Usput je pomenuo i pravosuđe, uz napomenu da su sudije u tom procesu, kako je rekao, “dostojne”, isto kao i advokati, što je, u njegovoj interpretaciji, detalj koji ne treba zanemariti. Njegove reči prenela je agencija BelTA.
Lukašenko tvrdi da je preneo sve poruke koje je imao od Nikolasa Madura. Podsetio je i na susret sa ambasadorom Venecuele u Ruskoj Federaciji, Hesusom Rafaelom Salasarom Velaskezom, čovekom koji važi za Madurovog bliskog saradnika i dugogodišnjeg saveznika.
Kako je rekao, njih dvojica su uvek bili zajedno, rame uz rame, a samog ambasadora opisao je kao vojnog čoveka koji je radio još u vreme bivšeg predsednika Venecuele Uga Čavesa. U tom kontekstu je ponovio stav da je sve ono što su Amerikanci želeli moglo da se postigne i bez privođenja.
U njegovoj interpretaciji, motiv je bio drugačiji – demonstracija takozvanog heroizma. Pitanje koje je pritom postavio zvučalo je retorički, ali i prilično oštro: nad kim je taj heroizam trebalo da se pokaže.
Govorio je o, kako je rekao, nezaštićenoj osobi, o ljudima iz obezbeđenja koji su stradali, o povređenoj supruzi, i o čoveku koji je potom odveden u Sjedinjene Države. Sve to je, u Lukašenkovoj oceni, predstavljeno kao “veliki heroizam” sile koja godišnje troši više od trilion dolara na naoružanje.
Iz te perspektive, priča o Venecueli prestaje da bude samo regionalni politički zaplet i postaje ogledalo globalnih odnosa moći. Koliko su ovakvi potezi održivi i kakve posledice ostavljaju, ostaje pitanje koje visi u vazduhu, bez jasnog odgovora, dok se slični scenariji ponavljaju na različitim tačkama sveta.
