Dok su oči javnosti u Srbiji uperene u političke potrese, ekonomske krize i geopolitičke bure, iz lozničkog kraja stiže nova, ali i vrlo poznata poruka: „Ne damo Jadar.“
Aktivista pokreta „Ne damo Jadar“, Zlatko Kokanović, ponovo je jasno poručio da rudnika litijuma u dolini Jadra – neće biti. I to bez obzira na to šta odluči država ili bilo koja međunarodna institucija.
Ovaj komentar usledio je neposredno nakon što je kompanija Rio Tinto potvrdila da je svoj ozloglašeni projekat „Jadar“ prijavila za učešće u trci za strateške projekte u okviru novog zakona Evropske unije o kritičnim sirovinama (CRMA).
I dok se čeka da EU objavi koji su projekti izvan Unije prošli na konkursu, Kokanović se obraća – ne samo vlastima u Beogradu, nego i direktno Evropskoj komisiji.
„Ma kako da odluče u državi ili inostranstvu, taj rudnik neće postojati – jer narod ne želi da mu se životna sredina uništava zbog profita velikih korporacija“, poručuje Kokanović, uz dodatak da ni studija o uticaju na životnu sredinu nije završena, a predsednik Srbije već „kao prorok zna da je sve bezbedno“.
Da ironija bude veća – ili, možda, da priroda sama pošalje poruku – reka Jadar se upravo juče izlila i poplavila eksploataciono područje rudnika.
Kokanović ne propušta da to pomene: „To je samo jedan od primera kakve bi posledice mogao imati rudnik na tlo, vodu i ljude u ovom kraju. Zamislite da dođe do kontaminacije otrovima koji prate rudarenje litijuma.“
I nije to prvi put da reka Jadar napravi štetu. Sam kraj je poznat po složenim hidrološkim uslovima i čestim izlivanjima, što dodatno pojačava sumnje u sigurnost rudarskog projekta. Kako bi se, u takvim uslovima, obezbedila zaštita životne sredine?
Nije teško shvatiti zašto se EU i mnoge kompanije grčevito bore za litijum – on je ključni element za baterije, električna vozila i zelenu tranziciju. Nova pravila EU, kroz CRMA zakon, identifikuju strateške sirovine kao prioritet za budućnost kontinenta. I u toj priči, projekti poput „Jadara“ dobili su novo svetlo.
No, to svetlo se u Srbiji doživljava kao pretnja, a ne prilika. Dobar deo građana, naročito u dolini Jadra, gleda na Rio Tinto sa dubokim nepoverenjem – ne samo zbog ekoloških rizika, već i zbog načina na koji je čitav projekat gurano bez ozbiljne javne rasprave.
Podsećanja radi, još 2021. i 2022. godine narod je masovno izlazio na ulice i blokirao puteve – najviše zbog straha da će zemlja biti žrtvovana zarad interesa stranih kompanija.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je razgovarao sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen i tom prilikom izjavio da će „projekti izvan EU koji su prijavljeni za CRMA biti objavljeni u narednim danima“, jasno aludirajući i na „Jadar“.
To je, naravno, podgrejalo sumnje da vlast ima nameru da rudnik oživi – bez obzira na prethodna obećanja.
Javnost pamti trenutak kada je vlada Srbije, suočena s ogromnim protestima, „zamrzla“ projekat Jadar. Ali, nikada nije donela zakon o zabrani. A Rio Tinto nikada nije zaustavio sve aktivnosti u Srbiji. Naprotiv – infrastrukturni radovi na putnoj mreži, otkupi zemljišta i lobiranje nastavljeni su tiho, u pozadini.
Ako bi se rudnik otvorio uprkos narodnoj volji, moguće posledice bile bi ogromne. Ekološki aspekt je već poznat – zagađenje zemljišta, vode i ugrožavanje poljoprivrede. Ali još važnija je politička cena: narod je već jednom pokazao da zna kako da se organizuje i opstruira planove koje vidi kao opasne.
U zemlji koja je već duboko podeljena po mnogim pitanjima, otvaranje rudnika litijuma bez saglasnosti građana moglo bi izazvati novi talas nezadovoljstva, možda i radikalnijeg nego prethodni.
U pozadini svega je i geopolitički momenat – Srbija balansira između Zapada i Istoka, a ovakav projekat bi je još čvršće vezao za interesne sfere EU.
Zlatko Kokanović i pokret „Ne damo Jadar“ ponovo su podsetili javnost da pitanje litijuma nije zaboravljeno. Da se Rio Tinto nije povukao. I da narod ne spava. U vreme kada globalni akteri prepoznaju Srbiju kao rudarski potencijal, ljudi iz doline Jadra jasno poručuju: njihovo zdravlje, voda i zemlja nisu na prodaju.
U toj borbi, ne računaju ni na predsednika, ni na Evropsku komisiju – već na sebe. I tu priča o litijumu prestaje biti tehničko ili industrijsko pitanje. To je priča o pravu naroda da odlučuje o sopstvenoj budućnosti.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
