Piše: Miroslav Lazanski
Da li znate za istinu koja je tabu. A ona je sledeća: SAD su jedina država u svetu koja je svojevremeno stavila veto na rezoluciju Saveta bezbednosti UN kojom se apeluje na vlade da poštuju međunarodno pravo. Setih se te istine sada, kada su SAD povukle svoj potpis iz sporazuma s Iranom o nuklearnom programu.
Jer, ekipa koja se sada nalazi u Beloj kući i kreira američku spoljnu politiku sastavljena je od pravih američkih fundamentalista, to su zapravo naslednici Džona Fostera Dalesa i Alana Dalesa, baptističkih fanatika koji su pedesetih godina prošlog veka bili na čelu Stejt departmenta, odnosno CIA, i koji su slamali reformističke vlade u jednoj po jednoj zemlji: Iranu, Iraku, Gvatemali… I cepali međunarodne ugovore, kao što je Ženevski sporazum o Indokini iz 1954. godine, čija je sabotaža od strane Džona Fostera Dalesa direktno dovela do rata u Vijetnamu i oko pet miliona poginulih.
[adsenseyu1]
Dosijei sa kojih se u Vašingtonu postepeno skida oznaka „poverljivo” govore da su SAD dva puta bile na ivici da upotrebe nuklearno oružje. Hoće li i najnovije američko cepanje međunarodnog ugovora s Iranom dovesti do rata – i kakve to dokaze za kršenje tog sporazuma od strane Teherana ima Vašington?
Nedeljama posle 11. septembra 2001. godine, liberalni britanski „Obzerver” objavljivao je izveštaje u kojima se nastojalo da se Irak poveže sa događajima od 11. septembra i sa strahom od antraksa. Priču su forsirali „izvori unutar britanske vlade” i „obaveštajni izvori”. „Dokaza je sve više…”, rečeno je u jednom od tih tekstova. Dokaza uopšte i nije bilo, kao što ni sada, oko navodnog iranskog kršenja međunarodnog sporazuma o nuklearnom programu, verodostojni dokazi nisu ponuđeni.
Veliki američki disident Edvard Herman je u svom eseju „Banalnost zla” opisao podelu posla između onih koji smišljaju i proizvode najmodernija i najsmrtonosnija oružja, onih koji donose političke odluke o njihovoj upotrebi i onih koji stvaraju iluzije koje opravdavaju njihovu upotrebu.
„Funkcija eksperata i glavnih medija”, napisao je on, „jeste da ono što je nezamislivo učine sasvim normalnim i uobičajenim za najširu javnost.”
Džon Pilger je to u „Nju Stejsmenu” nazvao „opasnošću od geopolitičkog fašizma, koji se razvija od 1945. godine, a čiji je razvoj ubrzan posle 11. septembra”. Nove granice pravde, ili novi američki eskapizam? U Avganistanu su krajem 2001. razbojnici i ubice iz Severne alijanse upravljali letovima američkih aviona koji su gađali razbojnike i ubice iz sastava talibana. Zbog masovnih zločina protiv ratnih zarobljenika u Avganistanu, u Kunduzu i u Mazar-i-Šarifu, koje su počinili američki saveznici iz Severne alijanse, Vašington nikoga nije izveo na optuženičku klupu. Ako tada Buš nije uspeo da shvati moral državnika Bele kuće, sada ga očito na shvata ni Donald Tramp.
Senke duhova oko nas podsećaju nas na posledice ubistva istine na nivou države. Od 11. septembra 2001. godine Amerika je izgleda zemlja koja se plaši da otvara poštu i da leti, gde se danas mnogo ljudi oseća bolesnima. Slab je izgovor da će vođenje ratova preko posrednika poslužiti kao efikasna terapija onima koji su tako duboko ogrezli u bežanje od istine.
Odluka Vašingtona o iranskom nuklearnom programu početak je nuklearnog košmara na Bliskom istoku, Teheran će neko vreme čekati i ako ga Vašington podvrgne novim ekonomskim i političkim sankcijama Iran će nesumnjivo opet pokrenuti svoj vojni nuklearni program. Da bi proizveo atomsku bombu treba mu još najviše godinu dana. Nedostaju mu samo upaljači, odnosno ktitroni. A njih verovatno može da kupi na „slobodnom tržištu” onih država koje su takođe pod američkim sankcijama.
Ako Izrael odluči da napadne Iran i njegov nuklearni program vrati 15 do 20 godina unazad, izraelska avijacija može bombama tipa GBU-28 uništiti dobar deo iranskih podzemnih nuklearnih postrojenja.
No, šta će biti „Dan posle”? Hoće li i čime Iran uzvratiti? Balističkih raketa koje mogu dosegnuti Izrael Iranci i nemaju mnogo, samo 12 lansera za 20 projektila tipa „šahab-3”, te deset silosa za „šahab-3” i „šahab-2”. S druge strane, izraelska PVO raspolaže sa 17 baterija raketa „houk” poboljšane verzije, deset baterija raketa „patriot”, osam baterija projektila „erou” i sa najmodernijom mrežom radara za gledanje „iza horizonta”, sve locirano kod Hadere, Palmačima, Nevatima i Beršebe. Čak i da Iran lansira rakete na Izrael, vrlo mali broj tih projektila eventualno bi i prošao kroz PVO sistem Izraela. Eventualnom blokadom Hormuza, Teheran bi samo pomogao SAD, pa i nekim zemljama Persijskog zaliva, da i one uđu u sukob. Ostaju još napadi Hezbolaha. I cene nafte. I međunarodni odnosi?
I to je sve…
(Politika.rs)
