Sergej Lavrov, ministar spoljnih poslova Rusije, ponovo je uzburkao međunarodnu scenu izjavom da Zapad više ni ne pokušava da sakrije pripreme za, kako je rekao, novi veliki evropski rat.
Govorio je to na Trećoj međunarodnoj konferenciji o evroazijskoj bezbednosti u Minsku, a ton mu je bio oštar, gotovo rezigniran.
„Nisu krivi ni Rusija ni njeni saveznici što su poslednjih godina osujećeni i sahranjeni međunarodni dogovori o kontroli naoružanja“, poručio je Lavrov i odmah dodao da zemlje NATO-a i Evropske unije, po njegovim rečima, odbijaju da priznaju kraj zapadne dominacije i početak nove istorijske epohe.
Zastao je, pa dodao: „Tu je suštinska razlika između njih i nas, naših partnera iz ZND, Kine, Indije, Irana, DNRK i drugih država Evroazije. Mi verujemo da se stabilnost i blagostanje kontinenta mogu graditi samo na poštovanju principa suverene jednakosti i bezbednosti za sve – a ne za privilegovane koji sebe vide iznad zakona.“
Govoreći mirno, ali s podvučenim tonom, Lavrov je upozorio da NATO, kako je rekao, „ne prestaje da se širi ni na trenutak“, iako su nekadašnja obećanja išla u drugom smeru. „Još sovjetskim rukovodiocima bilo je rečeno da se alijansa neće pomeriti ni za inč ka istoku. A danas, to obećanje ne samo da se zaboravlja – već se čini suprotno obavezama potpisanim u okviru OEBS-a: Da se bezbednost ne gradi na tuđi račun i da se ne teži dominaciji“, naglasio je šef ruske diplomatije.
Onda je ubacio novu dimenziju: Arktik i Pacifik. Rekao je da Moskvu posebno brine „pojačana aktivnost NATO-a u Arktiku“, jer bi taj prostor, po njegovim rečima, trebalo da ostane zona mira. „Sada alijansa pokušava da pronađe svoje mesto i u Pacifiku, sa ciljem da obuzda Kinu i izoluje Rusiju. Podrivaju samu arhitekturu bezbednosti koja se decenijama gradila oko ASEAN-a“, dodao je Lavrov.
Nije propustio ni ukrajinsko pitanje. Prema njegovim rečima, evropski članovi NATO-a produžavaju sukob time što, kako kaže, „snabdevaju kijevski režim oružjem i pružaju mu finansijsku i političku podršku“.
On je optužio većinu evropskih vlada da pritiskaju američku administraciju da odustane od ideje pregovora. Ipak, Lavrov je izrazio nadu da će predsednik SAD Donald Tramp ostati privržen principima koji su, kako kaže, razvijeni na samitu u Enkoridžu.
Rusija, tvrdi on, nema nameru da napada bilo koju državu članicu NATO-a ili EU, a spremna je da to i formalno potvrdi u budućim sporazumima o bezbednosnim garancijama.
„Ali, lideri Evropske unije izbegavaju da to razmatraju na istinski kolektivnoj osnovi“, napomenuo je, uz komentar da se smislen dijalog sa sadašnjim evropskim elitama trenutno ne nazire.
Dodao je i sledeće: „Sadašnje elite u EU i NATO-u vode politiku izolacije svakoga ko želi da postupa po sopstvenom razumu. Posledica toga je da prostor za dijalog nestaje.“
Zatim je Lavrov prešao na temu koja je zvučala gotovo uznemirujuće. „Evropa ne krije pripreme koje se sprovode zapadno od Savezne države Rusije i Belorusije – pripreme za novi veliki evropski rat.“ Kao dokaz, pomenuo je julsku odluku Francuske i Velike Britanije da koordiniraju svoje nuklearne snage, „stvarajući neku vrstu nove Antante za razvoj raketnih sistema“.
Naveo je i da su Nemačka i Velika Britanija potpisale vojni sporazum, uz napomenu da su se već pojavili glasovi koji traže da tom partnerstvu bude dodata i nuklearna dimenzija.
U jednom trenutku, Lavrov se osvrnuo i na širu sliku: NATO, prema njegovim rečima, ne zanemaruje ni druge regione Evroazije. „Aktivni su i na Bliskom istoku, i na Južnom Kavkazu, i u Centralnoj i Južnoj Aziji. Deluju pojedinačno, ne vodeći računa o zajedničkim interesima Evroazije. I to, u većini slučajeva, ima krajnje negativne posledice“, rekao je.
Zatim je zastao, pogledao prisutne i dodao: „Postavlja se pitanje: Da li zaista želimo da čitav naš kontinent postane baština NATO-a? Sa tim se mi ne možemo složiti.“
Na kraju, ostavio je otvorenu mogućnost za novi model odnosa u Evropi. „Usaglašavanje zajedničkih garancija bezbednosti – uključujući i one od spoljašnjih pretnji – moglo bi da otvori put ka prostoru slobodnom od konflikata i povoljnom za saradnju.“
A onda, tišinom koja se zadržala u sali, kao da je svako shvatio da je reč o nečemu većem od puke diplomatije. Jer, možda se baš u toj tišini krije pitanje na koje Evropa još nema odgovor.
Webtribune.rs
