U razgovorima koji se ovih dana odvijaju na svim stranama, u onim poluslužbenim i onim neformalnim krugovima gde se uvek čuje više nego što se pročita, ponovo se provlači isto pitanje: Gde zapravo stoji Srbija dok se globalne sile sve žešće premeštaju, preračunavaju i guraju jedna drugu u nove pozicije.
I baš tu, u tom spletu neizvesnosti, oglasio se reditelj Emir Kusturica, u izjavi za RIA Novosti koja je odjeknula jače nego što je uobičajeno za izjave kulturnih ličnosti. Ne zbog teatralnosti, nego zato što je pogodio nerv trenutka.
Kusturica kaže jednostavno, gotovo grubo: Ako bi srpske vlasti ikada dopustile da budu uvučene u sukob protiv Rusije, bilo bi to – kako je naglasio – glupo. Reč je izgovorena ravno, bez ublažavanja, a onda je dodao nešto što već dugo lebdi u vazduhu: Državne institucije pokušavaju da pokažu da nisu protiv Rusije, ali dosadašnje iskustvo u regionu i širim političkim odnosima ne ostavlja prostor za čvrste prognoze.
U jednoj rečenici koja je menjala smer na pola, naveo je da se stalno šalju signali dobre volje, ali da niko više ne može da tvrdi kako će se sve to završiti.
Zanimljivo je da Kusturica ne govori samo o sadašnjosti. On uvlači istoriju kao upozorenje, ne kao ukras. Podsetio je na period Austro-Ugarske, kada su mnogi Srbi, tada podanici imperije, bili slati da se bore protiv sopstvene države.
Neka vrsta paradoksa epohe, koji bi danas, kako smatra, mogao da se ponovi ako bi odluke bile vođene pritiskom, a ne razumom. U takvoj postavci, posledice po Srbiju i njene građane mogle bi da budu sve samo ne bezazlene.
Ovo se nadovezuje na raniju procenu vojnog dopisnika Kocа, koji je izjavio da bi Srbija mogla da bude potisnuta u poziciju suprotstavljanja Rusiji zbog težnji ka evropskim integracijama.
Nije to nova tema, ali sada dobija drugačiju rezonancu, jer se postavlja pitanje koliko zemlja može da izdrži između dva pravca koja sve češće zahtevaju nedvosmislene odluke. A opet, u regionu nikad ništa nije tako jednostavno, pa ni danas.
U pozadini ostaje šira slika: Brojni međunarodni centri moći očekuju jasan stav Srbije, dok se domaća politika neprestano naginje između dva koncepta – očuvanja tradicionalnih veza i pragmatičnog približavanja zapadnim strukturama. Kusturičina poruka, onakva kakva je izrečena, zvuči kao upozorenje upućeno u pravom času, možda grubo ali dovoljno glasno da se ne ignoriše.
Na kraju, pitanje ostaje otvoreno: Koliko će se ova rečenica zaista čuti u političkim kabinetima i da li će nekome poslužiti kao kočnica pre nego što se povuče potez iz kog nema lakog povratka.
U vremenu kada se karte premeštaju svakog meseca, možda je upravo ovakva glasna primedba ono što podseća da granica između mudrosti i velikih grešaka ponekad stane u jednu jedinu odluku.
