Ima 91 godinu, preživela je koronu, puši pola paklice cigareta dnevno i doručkuje banane i limun, uz obaveznu jutarnju kafu.
Doručak je zaista ukusan. Nudi mi još jednu porciju, tvrdi da je odlično za imunitet. Neodoljivo podseća na slavnu britansku glumicu Helen Miren.
Biljana Plavšić je prvi srpski političar koji je priznao krivicu pred Haškim tribunalom, i ne kaje se zbog toga. U švedskom zatvoru, gde je prebačena iz Haga, trovali su je gasom – tako mi kaže – kako bi je pritisli da bude svedok optužbe protiv Slobodana Miloševića iako je bila njegov protivnik. Na slobodi je od oktobra 2009. godine. Redovno šeta pored Hrama Svetog Save. Ne daje intervjue. Osim za „Politiku”, naravno.
Kako ste doživeli pravosnažnu presudu Ratku Mladiću?
Teško. Poznajući Haški tribunal, nisam imala nikakav osnov da se nadam iako sam i ja neke papire dostavila sinu Ratka Mladića. Svi humanitarni konvoji za vreme rata išli su preko mene i morala sam da imam kontakt s ratnim štabom. I svetska štampa je pisala o konvojima za Goražde. Ne znam koliko ih je odlazilo tamo. To je vodio Međunarodni komitet Crvenog krsta iz Ženeve. Goražde je bilo pod kontrolom muslimanske vojske. Konvoj je išao preko naše teritorije. Navodim samo ovaj primer, a bilo ih je mnogo. Jedno čisto muslimansko selo je gladovalo. Rekla sam da otkače nekoliko šlepera za njih i dostave im hranu.
Da li je i Mladić učestvovao u tome?
Bilo je logično da za svaki konvoj pitam glavni štab. Bez Mladića to ne bi bilo moguće.
Ta dokumenta ste dostavili Mladićevom sinu?
Došao je Darko Mladić i pokupio nekoliko takvih dokumenata. Krivo mi je kad vidim kondenzovano najgore zlo na zemaljskoj kugli koje su bacili na Mladića, a znam da nijedan od tih humanitarnih konvoja ne bi mogao da prođe da nije bilo njega. U samom početku rata jedno strateško područje blizu Sarajeva bilo je u pitanju. Da li da uđemo ili ne? Bio je to sam početak mog upoznavanja s Mladićem. On je rekao: „Ja ne mogu da pristanem na to. Toliko bi civilnog stanovništva stradalo da ja to ne mogu. Treba odmeriti da li je to strateško područje vredno ovih žrtava.” A civili su bili muslimani. Kad ga opisuju kao zver, ne znam odakle izmišljaju epitete za tog čoveka. U meni se sve buni jer on nije takav.
Kako se onda dogodio masakr u Srebrenici?
Mladić nije bio tamo. Morao je da ode na sastanak s Miloševićem u Beograd.
Zaista mislite da se masakr ne bi dogodio da je Mladić ostao u Srebrenici?
Ne bi. Angažovani su tada svi autobusi iz Republike Srpske da prevezu civile iz Srebrenice. Što se muškaraca tiče, videla sam da potpisuju sporazum u kojem muslimani predaju oružje. Autobusi puni staraca, žena i dece – transportovani su.
Kakve reperkusije za Republiku Srpsku može da ima ova presuda?
Nikakve. Ratko je rekao: najvažnije je da RS ostane. To je bio i moj osećaj. Kad poređate redosled svih događaja, moramo se vratiti u Bosnu, pred rat. Prva stranka koja je osnovana bila je Hrvatska demokratska zajednica. Iz Hrvatske su došli i pomogli Hrvatima da osnuju HDZ u Bosni. Iza toga se pojavljuje Izetbegovićeva stranka SDA, a ja mislim: „Zaboga, hoće li Srbi ostati u komunističkoj partiji?” Dugo je trebalo da se pojavi SDS, ali ona se pojavila kao rezultat osnivanja HDZ-a i SDA. Sećam se kako je profesor Brozović, Hrvat, prilikom osnivanja SDA govorio: „Šahovnica će se opet vijoriti na Drini.” Ocrtavao je granice NDH. Predsednik Predsedništva BiH postao je Alija Izetbegović, a ne Fikret Abdić, kako je trebalo.
Zašto Abdić nije bio izabran, kad je osvojio najveći broj bošnjačkih glasova?
To je bio pritisak među muslimanima. Da je Fikret Abdić bio predsednik Predsedništva BiH, garantujem, rata ne bi bilo.
Hoćete da kažete da je Zapad slagao sve kockice kako bi došlo do rata?
Da. Ja se bojim da slaže i dalje. Samo prilagođava slaganje kockica datoj situaciji. Mislim da je ovo jedan veoma kritičan period. Alija Izetbegović je u Teheranu rekao da će biti terorizma velikih razmera ako se ne poštuje stav većinskog stanovništva u Bosni i Hercegovini. A prethodno je u svojoj „Islamskoj deklaraciji”, zbog koje je bio u zatvoru, rekao da će Bosna i Hercegovina, kada Bošnjaka bude 51 odsto, biti islamska džamahirija. Hrvatski cilj bio je uspostavljanje granica NDH. Muslimanski cilj je bio islamska džamahirija, a naš, srpski cilj bio je samo da se ne ponove 1941. godina i Jasenovac, logori za decu, prekrštavanje. I sad, kad pogledate ciljeve, jedini smo mi, Srbi, postigli cilj. Republika Srpska postoji duže nego Kraljevina Jugoslavija.
Kada kažete da su Srbi postigli svoj cilj, mislite isključivo da se ne dogodi repriza Jasenovca?
Bilo je očito šta znači šahovnica na Drini. U Bosni prvi put imamo deo koji je srpski. Nemojte se čuditi što Ratko Mladić kaže posle presude – ništa ovo nije, samo neka ostane RS. To je i mene vodilo sve vreme. Ali malo-malo pa se tlo zatrese jer oni hoće unitarnu Bosnu, a to znači ono što je Alija Izetbegović govorio. Kako mu je rekao Fikret Abdić jednom: tebi se žuri jer si star.
Mislite da je Abdić bio projugoslovenski orijentisan?
Ne, njegovi interesi bili su sasvim drugi. U Predsedništvu BiH govorilo se samo o međunacionalnim odnosima, dok Fikret celo vreme misli o ekonomiji. Kad je Fikret držao banku, mogli ste da potpišete sve što on kaže. Kako smo samo mi, Srbi, mogli da dozvolimo da on ne bude predsednik Predsedništva BiH? Bila je osnivačka skupština i izabrani članovi predsedništva otišli su da između sebe izaberu predsednika. Imala sam ružan osećaj.
Hoćete da kažete da su Srbi glasali za Aliju Izetbegovića?
U SDS-u su mi rekli – treba Izetbegović.
Ko vam je to rekao?
Radovan Karadžić i rukovodstvo. Nisam tada bila nikakav važni šraf u SDS-u.
Posledicu svega što se dogodilo danas prebacujete na osnivanje Predsedništva BiH. Dakle, tu je sve počelo?
Da, baš tako. Hrvat Kljujić sedi pola sata, digne se, potapše Izetbegovića po ramenu i kaže mu: „Predsedniče, imaš moj glas.” I ode.
Koliko mislite da je važno to što je sudija Priska Matimba Nijambe iz Zambije, predsedavajuća raspravnog veća koje je odlučivalo o presudi Mladiću, izdvojila svoje mišljenje i naglasila da bi celo suđenje ponovila?
Presretna sam što se jedna čestita osoba nije obazirala na posledice, nego na svoju struku. To daje nadu ne samo za slučaj Mladića već da ima takvih ljudi uopšte. Ona je formulisala sa stanovišta prava koje su greške napravljene u procesu protiv Mladića. U mojoj presudi bilo je, recimo, mnogo olakšavajućih okolnosti. Oni navode da sam se dobrovoljno javila. Ne, nisam čekala da dođu po mene. Kada je ta optužnica za mene obelodanjena, došli su neki ljudi koji su sposobni da obezbede da se živi negde kako bi se to izbeglo.
Predložili su vam da se ne predate, nego da se skrivate. Ko su bili oni?
Vrlo dobronamerni ljudi koji zaista tako misle. Ali ja ne umem i ne volim da se skrivam. To je protiv moje prirode. Samo sam zamolila one koji su mi dostavili optužnicu za sedam dana da razmislim. Ni moj brat to nije znao. Znao je Milorad Dodik.
Medlin Olbrajt vam je govorila da Karadžić neće biti optužen ako se skloni i ućuti.
Olbrajtova je dolazila nekoliko puta kod mene. Radilo se o Dejtonskom sporazumu. Veoma dobro sam ga proučila i videla da je to dobro rešenje za sva tri naroda u Bosni. Niko neće biti oduševljen, ali ni očajan. Meni je došlo u ruke da ga implementiram. Olbrajtova je rekla u sudnici: da mene nije bilo, Dejtonski sporazum ne bi bio primenjen. Neposredno nakon izbora, kada sam postala predsednik RS, vidim da je Dejtonski sporazum dobar, posle toliko propalih planova.
Kutiljerov je bio bolji, složićete se.
Kutiljerovim planom izbegao bi se rat. To je kvalitet koji ne može biti bolji. Ali Izetbegović ga je odbio.
Ko ga je nagovorio na to?
Američki ambasador Cimerman. Amerikanci su bili vrlo nezadovoljni što je Alija to potpisao. Cimerman je iz Beograda otišao kod Izetbegovića da ga ubedi da povuče potpis.
Hoćete da kažete da su Amerikanci hteli rat u Bosni?
Cimerman je bio ambasador Amerike. Poklopio se interes SAD i ekstremnih muslimana.
Kada kažete da niste želeli da se krijete, mislite li i da nije trebalo da se kriju Karadžić i Mladić?
Optužnica je već bila podignuta i protiv jednog i protiv drugog. Tako sam umesto Karadžića postala predsednik RS. Do tada sam radila humanitarna pitanja. Olbrajtova je sa svojom svitom dolazila, videla da se Dejton implementira, ali njima se žurilo. Poslednja tačka je bila – problem Karadžić. On je dao neki intervju za grčke novine. Radovan je inače ljubitelj ekrana i novina. Kaže mi Olbrajtova: „On ne dozvoljava da ga zaboravimo.” Tada mi je predložila da ostavimo muško društvo i sednemo nasamo. Rekla mi je: „Mi bismo Karadžića stavili pod tepih kad bi se sklonio i ućutao.” Predložim Olbrajtovoj: što Karadžić ne bi otišao u Grčku? Na to mi je odgovorila: „Zatečena sam, o ovom nisam razgovarala s Klintonom, moram da ga pitam.”
Da li ste sa Karadžićem razgovarali o tome?
Olbrajtova je otišla, a ja sam šoferu rekla: „Idemo na Pale.” Sve ispričam Radovanu. On me odvede u stranu i kaže: „Ja vam zabranjujem da s tom babetinom govorite o meni. I da znate, vas ćemo ubiti.”
To vam je rekao Karadžić – da će vas ubiti?
Da. Ja se nasmejem.
Zašto mislite da vam je pretio?
Takav je bio. Kažem mu „monstrume jedan” i udarim ga laktom u stomak.
Mislite li da nije shvatao u kojoj se poziciji nalazi?
On je pesnik i psihijatar. Srećom da je Momčilo Krajišnik bio pored njega. Krajišnik je bio s obe noge na zemlji. Kad je Buš pobedio na izborima u Americi, Radovan je mislio da će ga pozvati na inauguraciju – iako je već dobio optužnicu – da će plesati tamo.
Da li je Mladić drugačiji?
Mladić je normalan, realan i plemenit čovek. On je ratni komandant po svim uzusima. I sad ja mislim, nisam ja pesnik kao Radovan, ali kada bi se svi komandanti vojski celog sveta upoznali sa slučajem Mladića, rekli bi da se ponašao kao ratni komandant koji štiti svoj narod. Još će pravnici raspravljati o Haškom tribunalu.
Mislite da pravosnažna presuda nije kraj priče o Mladiću?
Tu će biti napisano disertacija za narednih deset godina. Pravi odgovor je dala sudija Nijambe. Ona je digla glas.
Zašto ste onda vi priznali krivicu pred Hagom?
Zato što sam kriva. Bila sam jedina žena u Hagu, najstariji zatvorenik u Švedskoj. Nisam imala materijalne uslove za odbranu. Zovem premijera RS profesora Đerića uzalud nekoliko puta. Konačno mi se javlja. Govorim mu kako mi život zavisi, da neko dođe da svedoči u moju korist. On mi kaže: „Radovan zabranio.” Nisam imala nikoga, osim Dodika.
Dodik je uvek bio na vašoj strani?
Jeste. Čujemo se povremeno.
Vratimo se na vaše suđenje.
Svi smo mi morali da se branimo, umesto da tužilaštvo dokazuje našu krivicu. Sve optužnice bile su kao prepisane. Koljević je bio dve godine mrtav, a njegovo ime bilo je na optužnici. Po funkciji sam morala da znam, ali ja zaista nisam znala. Govorila sam Radovanu, ja sam potpredsednik RS, ja moram da dobijam informacije, ali informacije su bile naslovljene za Karadžića. To me je skupo koštalo.
Ne kajete se što ste priznali krivicu? To vam mnogi zameraju?
Ne, tražila sam samo istinu i našla sam je u formulaciji da sam kriva jer sam morala da znam. Trebalo je da napravim lom jer nisam dobijala informacije od Karadžića. Zatim, ne bih izdržala to suđenje. Moj advokat je od SZO tražio informaciju o mom zdravstvenom stanju, imajući u vidu sve zatvorske uslove i okolnosti u kojima živim. Odgovor iz SZO bio je: odavno je trebalo da umrem. Ne znam da li su Ratkovi advokati to tražili od SZO. Olakšavajuća okolnost bila je što sam se dobrovoljno predala i – da mene nije bilo, ne bi se sproveo Dejtonski sporazum. U ćeliji sam slušala odbranu Slobodana Miloševića i zaključila sam da sam dovedena u Hag ne zato što sam im potrebna, već da budem svedok protiv Miloševića.
Ne biste pristali na to?
Ne. Zato sam rekla: ja sam kriva za sve. I niko drugi, a najmanje moj – srpski narod.
Kako ste izbegli da budete svedok optužbe protiv Miloševića?
Počele su metode ucene, od cigareta do gasa kojim su me trovali u švedskom zatvoru. Karla del Ponte, glavni tužilac, prilazi mi u Hagu i predlaže da popijemo kafu u njenom kabinetu. Nije prošlo 24 sata kako sam u Hagu, a ona hoće sa mnom da pije kafu. Ja pušim „marlboro”. Dođe i kafa, a Karla del Ponte iz tašne izvlači svoj „marlboro”. Kao da smo na nekom pikniku. Predložila mi je da me snabdeva u zatvoru originalnim cigaretama. Ja joj se zahvalim i kažem joj – dobar mi je i ovaj naš.
Pomenuli ste da su vas trovali gasom u Švedskoj.
U švedskom zatvoru služila sam sa ubicama, dilerima droge. Ganjali su me jednom te ja slomim ruku. Čuvar mi kaže: to su deca. Tek posle pet dana su me odveli u bolnicu. O trovanju su mediji onda uveliko pisali.
Govorite da se sada pritisci na Republiku Srpsku nastavljaju u talasima. Bojite li se za njenu sudbinu?
Ne, zato što je tu Milorad Dodik iako su u vreme SDS-a očerupane nadležnosti RS po Dejtonu. Kao što Dodik fizički izgleda stameno, takav i jeste. Moramo samo biti čvrsti.
Kako vam se činio nastup Vučića u Savetu bezbednosti?
Nisam očekivala da će biti tako dobar.
Zašto?
Po naravi, ja ga vidim onakvim kakvog ga vidim na ekranu kad spominje one koji ga kritikuju. Mislim na opoziciju. Ja bih njih potpuno ignorisala, u usta ih ne bih uzimala. A on se dohvati toga. On je predsednik Srbije i u takvoj instituciji, kao što je Savet bezbednosti, rekao je za Jasenovac, za ogromne srpske žrtve. Da li će se neko dozvati pameti, ne znam. Ali osobe koje su slične sudiji Nijambe neće biti indiferentne. Pravničke asocijacije moraju da zaštite međunarodno pravo, ili neka ga brišu kao predmet na fakultetu.
Aleksandar Apostolovski (politika.rs)
