Koronavirus je odavno stigao u Italiju odakle se neverovatnom brzinom širi ne samo u susedne zemlje, već i udaljene kontinente poput Latinske Amerike.
Kada je koronavirus došao u Italiju, za samo dva dana se otkrila sva neefikasnost, nesposobnost i nespremnost državnog sistema, ostavljajući u 48 sati za sobom 120 potvrđenih zaraženih i tri smrtna slučaja.
Vlada u Rimu je tek sa izbijanjem zaraze ozbiljnije počela da se priprema za hitne slučajeve, a provincije su se odlučile za preventivne karantinske obrasce zato što nije bilo zvaničnih direktiva izvršne vlasti.
[adsenseyu1]
Tako su se na nivou provincija donosile odluke o zatvaranju upravnih kancelarija, škola i univerziteta. Ukratko, odgovor na epidemiju dolazi odozdo, iako je u svakoj uređenoj zemlji trebalo da dođe odozgo.
Ali politika centralnih vlasti u Rimu i provincijama nije mogla da pruži nikakvu podršku iz vrlo jednostavnog razloga, zato što je u to vreme još uvek bila polarizovana u dva tabora s različitim vizijama kako bi trebalo da izgleda javno zdravstvo, umesto da je odbacila antagonizme za dobro nacije, a to je upravo javno zdravstvo. To se nije dogodilo i u danima koji su usledili Italija je postala zemlja s najviše zaraženih, odmah nakon Kine i Južne Koreje.
Izbijanje epidemije, koja je započeta u decembru u kineskom gradu Vuhanu, bila je povod da se u Italiji, kao i većem delu zapadnog sveta, otvori novo poglavlje „Hladnog rata“ protiv Kine, nekoliko dana nakon zaključivanja prve faze trgovinskog sporazuma između Donalda Trampa i Si Đinpinga.
Masovni mediji i političari, posebno pripadnici galaksije atlantističkog i liberalnog tabora, sproveli su namernu alarmantnu kampanju i davali katastrofalna predviđanja, upirući prstom ne samo na navodne nedostatke i navodno ćutanje kineske vlade, već i protiv kineskog naroda.
Štaviše, Kinezi su proglašeni kolektivnim krivcem za svo zlo u svetu, od korona virusa do pada vrednosti deonica na zapadnim berzama, iako su ozbiljni ekonomisti to predviđali još prošlog leta, kada se iz nedelje u nedelju na Zapadu i Sjedinjenim Državama beležio pad industrijske proizvodnje. Ali, ipak su „Kinezi krivi za sve“ i to je postala mantra medija i političara.
[adsenseyu1]
Kako neki mediji nisu mogli sebi da dozvole da idu tako daleko u blaćenju Kine, oni su dali lajtmotiv, a za ostalo su se pobrinule društvene mreže i takozvane „sajber brigade“.
Tako su platforme poput Facebooka preplavile prevare, lažni izveštaji o običajima i navikama Kineza, poput „velike potrošnje šišmiša u ishrani“ i njihovih sumnjivih dnevnih navika, poput odbojnosti prema tuširanju i čistoći i higijeni tela generalno.
Koronavirus se, dakle, „morao pojaviti u Kini, jer to negde drugde, u istinski razvijenim, civilnim i naprednim zemljama poput Francuske, Sjedinjenih Država ili same Italije, ne bi mogao, jer za to nema osnovnih preduslova“.
Stereotip o kineskom radniku, neumornom radoholičaru, brzo je zamenjen negativnim stereotipima, poput onog o „prljavom Kinezu“ ili „divljaku koji jede kineska jela pripremljena od šišmiša“.
To je takođe geopolitika, jer je klima straha i terora, koja se majstorski stvara u svetu visoke politike, uz sudelovanje masovnih medija, naglasila već postojeću i rastuću polarizaciju između zapadnog bloka i Kine.
Prema određenom ključu, Koronavirus bio bi poslednji veliki razlog zašto treba da se bojimo Kine, koja je već suparnik i neprijatelj Zapada zbog dugog spiska razloga, uključujući kancerogenu i špijunsku 5G mrežu Huaweija, „Novi put svile“ koji bi Evroaziju pretvorio u supermarket Pekinga na otvorenom, opasno zbližavanje s Rusijom koja preti slobodnom i otvorenom Zapadu i, konačno, „neljudski način“ na koji Komunistička partija pokušava da reši pitanje separatizma, radikalizacije i islamističkog terorizma u Sinjangu.
[adsenseyu4]
Irana treba da se bojimo „jer je teokratija koja želi da stekne nuklearno oružje“, ali zato imamo Saudijsku Arabiju, kojom vlada najokrutniji oblik šerijata koji postoji i koja već 40 godina finansira islamistički terorizam, a koja je američki saveznik i koju treba sačuvati i štititi, iako i vehabijska monarhija u vrlo kratkom roku može da pokrene svoj nuklearni program.
Rusija je zastrašujuća sila, jer je nepotpuna, nesavršena i neliberalna demokratija, gde političku vlast autoritarno monopolizuje Vladimir Putin i gde je novinarstvo „profesija koja može dovesti do smrti“.
Ali Turska, koja Evropsku uniju drži pod kontrolom ucenjivanjem sa migrantima, koja promoviše versku radikalizaciju među evropskim muslimanima i vodi neprijateljski i plan suprotan interesima Brisela na Balkanu, to jest u dvorištu EU, ostaje ključni saveznik NATO pakta i ne može se kritikovati, čak ni nakon nesrazmerne represije na pokušaj državnog udara ili njene ratoborne i ratno huškačke spoljne politike od Libije do Sirije i Iraka.
Prema ovom perverznom narativu, Kina je zastrašujuća sila, posebno zato što je „komunistička diktatura s hegemonističkim težnjama u Evroaziji, a Koronavirus bi mogao da bude bakteriološko oružje koje je pobeglo iz laboratorije ili, što je još gore, namerno pušteno kako bi se testirao uticaj vlasti u Pekingu na stanovništvo.
Ali Sjedinjene Države su saveznik, čuvar slobodnog sveta, uprkos tome što su neselektivno testirali bakteriološko oružje na vlastitoj populaciji.
Do juče je vladao strah od Iraka, zatim je došlo vreme Libije, danas su na redu iranofobija, rusofobna histerija i neomakartizam preporođen sa strahom od „žutog komunizma“. Naravno, ne liberalnog, jer je žuta boja liberala, već „žutog“ kao što su „žuti“ Kinezi.
Kinezi su neprijatelji koji se bore ne samo tako što koriste svoju tehnologiju da nas špijuniraju ili zato što kupuju naše ekonomije, već i zato što sada žele da nas zaraze i sve nas pobiju svojim „autohtonim virusima“.
[adsenseyu4]
Jedina moguća reakcija u ovom je trenutku je zatvoriti nas, zaustaviti sve turističke tokove i ostaviti one komercijalne, ali uz prekid svih radova na „Novom putu svile“.
To se u stvari događa, malo po malo, delom zbog prevencije, iako je, prema svim pokazateljima, Kina uspela da obuzda epidemiju, ali pre svega iz geopolitičkih razloga i razdvajanja zapadne i kineske ekonomije. Međutim, ovo je poglavlje koje zaslužuje posebnu pažnju, zato što Kina ima ekonomiju, uključujuću sve industrije realnog sektora, dok Zapad ima… šta?
BDP evrozone su 2014. godine 74,9 odsto činile usluge, odnosno softverski sektor i informatičke kompanije, telekomunikacije, farmaceutske, finansijske institucije i druge, samo 24,4 odsto je činila industrija, a doslovno mizernih 1,6 odsto je bio udeo poljoprivrede.
U Sjedinjenim Državama je još gore. Tamo usluge čine 80 odsto BDP, a oko 19 odsto industrija i jedan odsto poljoprivreda i ništa od kompanija koje su svoje proizvodne pogone preselile u Aziju se nije vratilo ni u EU, ni u SAD.
U tom kontekstu pokušaj suzbijanja ili, što je još gore, razdvajanja ekonomije Zapada od Kine izgleda apsolutno nerazuman potez, jer svedočimo trendu u kojem ne vidimo repatrijaciju industrija na Zapad.
Stoga je pokušaj korišćenja korona virusa za demonizaciju Kine unapred osuđen na neuspeh, a Peking je poručio kako pažljivo beleži kako se koja vlada na vrhuncu krize ponašala prema Kini i kineskom narodu.
(logicno.com)
[adsenseyu1]
