Priča o Delsi Rodrigez poslednjih meseci kruži diplomatskim krugovima kao tiha, ali uporna glasina koja nikad ne nestaje do kraja. Dok su se u javnosti vodile formalne rasprave, iza zatvorenih vrata se, prema saznanjima Gardijana, odvijao mnogo složeniji proces.
Komunikacija između američkih zvaničnika i tadašnje potpredsednice Venecuele počela je još na jesen i nastavila se i posle telefonskog razgovora Donalda Trampa i Nikolasa Madura krajem novembra, razgovora u kojem je američki predsednik insistirao da Maduro napusti zemlju, što je on glatko odbio.
Tek kasnije, u kasnu jesen, Delsi Rodrigez i njen brat Horhe, predsednik nacionalne skupštine, prema istim izvorima, započinju razgovore sa Sjedinjenim Državama mimo znanja Madura. Bio je to oprezan manevar, više nalik hodu po žici nego klasičnom političkom potezu.
U isto vreme su nudili saradnju, ali nisu bili spremni da idu korak dalje. Izvori naglašavaju da porodica Rodrigez nikada nije pristala da aktivno pomogne u uklanjanju Madura, već samo da sarađuje nakon njegovog odlaska. Zato, kako tvrde sagovornici Gardijana, ovo nije bio unutrašnji preokret koji su oni organizovali.
U decembru se ton dodatno izoštrio. Jedan od Amerikanaca uključenih u razgovore rekao je britanskom listu da je poruka iz Karakasa bila jasna: Delsi Rodrigez je prenosila stav da „Maduro mora da ode“. Ta rečenica, kratka i teška, kružila je Vašingtonom u trenutku kada je Marko Rubio, tada državni sekretar i savetnik za nacionalnu bezbednost, još uvek sumnjao u svaku saradnju sa ljudima iz režima.
Na kraju je, prema izvorima, prihvatio ideju da su obećanja Delsi Rodrigez možda najmanje loše rešenje kako bi se izbegao potpuni haos posle Madurovog odlaska.
U isto vreme, postojali su i drugi kanali. Rojters je izvestio da je Diosdado Kabelo, moćni ministar unutrašnjih poslova koji kontroliše policiju i bezbednosne snage, vodio razgovore sa SAD mesecima pre takozvane „operacije Maduro“.
Uz to, bilo je i mnogo zvaničnih kontakata između Trampovih ljudi i vlade u Karakasu. Sam Maduro se sastao sa Ričardom Grenelom svega deset dana nakon inauguracije američkog predsednika, a tema su bili američki zatvorenici, koji su ubrzo pušteni.
Kontakti sa Horheom i Delsi Rodrigez nastavili su se prilično često, uključujući i koordinaciju dvonedeljnih letova za deportovane Venecuelance iz SAD.
Posebnu ulogu u celoj priči imao je Katar. Delsi Rodrigez je, prema ljudima koji poznaju te odnose, održavala bliske lične veze sa članovima vladajuće porodice u Dohi, gde su je smatrali prijateljicom. Kao saveznik SAD, Katar je iskoristio svoj uticaj u Beloj kući kako bi joj otvorio dodatna vrata u tajnim pregovorima.
Nije slučajno što je već u oktobru Majami herald pisao o neuspešnim razgovorima preko Katara, u kojima je Delsi navodno ponuđeno da preuzme ulogu šefa prelazne vlade ukoliko Maduro pristane na unapred dogovoreno povlačenje. Taj plan se raspao, a ona je tu priču kasnije oštro demantovala.
Ljudi koji je poznaju opisuju Delsi Rodrigez kao osobu sa gotovo razoružavajućim šarmom. Voli šampanjac, ima privatnog trenera za stoni tenis i sklona je da strane zvaničnike izaziva na partiju, onako usput, kao da je reč o bezazlenoj igri.
Do oktobra su, prema izvorima, čak i američki zvaničnici koji su bili najtvrđi prema Maduru bili otvoreni za saradnju sa njom. Jedan od razloga bilo je i njeno obećanje da će sarađivati sa američkim naftnim kompanijama.
Ipak, taj „delikatan ples“ imao je jasne granice. Kada je Maduro razgovarao sa Trampom u novembru, već sledeće nedelje je postalo očigledno da neće otići dobrovoljno. Delsi Rodrigez je, kažu izvori, balansirala između ponude Vašingtonu i straha od Madura. „Plašila ga se“, rekao je jedan zvaničnik upoznat sa dešavanjima, sugerišući da je prostor za otvoreniju akciju bio vrlo sužen.
Kada su američki vojni helikopteri početkom januara sleteli u Karakas i kada je Maduro prebačen van zemlje, Delsi Rodrigez se nije pojavila u javnosti. Kružile su priče da je otišla u Moskvu, ali dva izvora tvrde da je zapravo bila na ostrvu Margarita, daleko od epicentra događaja.
Nekoliko dana kasnije, 5. januara, položila je zakletvu kao vršilac dužnosti predsednika, što je samo dodatno podgrejalo pitanja o tome koliko je toga zaista bilo dogovoreno unapred.
Venecuelanska vlada nije odgovorila na pitanja poslata mejlom, niti je Bela kuća želela da ulazi u detalje. Ostaje, međutim, utisak da je u toj mreži tajnih i javnih kontakata mnogo toga ostalo nedorečeno. Koliko je ta saradnja bila taktička, a koliko nužna, i da li je sve to bio samo pokušaj da se ublaže posledice neizbežnih promena, pitanja su koja i dalje vise u vazduhu – bez jasnog odgovora, bar za sada.
