Sa odlaskom sa političke scene de fakto lidera Evropske unije Angele Merkel, blok je uplovio u opasni period olujnih voda bez kapetana, piše Politiko.
Nemačka kancelarija koja posle 15 godina neće tražiti novi mandat na izborima u septembru, već je na izlazi. Godinu dana pošto je obezbedila dogovor o oporavku EU vredan 750 milijardi evra, autoritet nemačke kancelarke počeo je da se smanjuje što se jasno videlo na samitu Evropskog saveta krajem prošlog meseca kada nije uspela da ubedi druge lidere Unije da organizuju samit sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom.
Njen odlazak će ostaviti veliku prazninu koju je potrebno popuniti. Problem je što u Evropi ne postoji nijedan političar njene veštine, iskustva i sposobnosti, što znači, ocenjuje komentator briselskog Politika, da unija 27 zemalja može da uleti u rizik paralize i razjedinjenosti.
Francuski predsednik Emanuel Makron, Duraselov zeka energije i aktivizma na evropskoj sceni, mnogo bi voleo da može da uskoči na njeno mesto.
Problem je što Makron izaziva previše sumnje i neprijateljstava u centralnoj i severnoj Evropi zbog veza sa Moskvom i težnji za većom zaštitom trgovinskih odnosa. Uz to, Francuska nije Nemačka na ekonomskom planu a i Makrona sledećeg aprila čekaju izbori.
U EU institucijama, predsedavajućeg Evropskog saveta Šarla Mišela smatraju borcem perolake kategorije bez intelektualne dubine i diplomatske veštine kolege iz Belgije, Hermana van Rompeja.
A pokušaji predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen i visokog predstavnika Žozepa Borelja da postanu geopolitički igrači naišli su na ponižavajuć tretman u Rusiji, odbijanje u Turskoj, ignorisanje u Kini i zasenio ih je povratak Amerike na čeku sa Džoom Bajdenom, navodi urednik Pol Tejlor.
Fon der Lajen se isto tako pokazala nesposobnom da ubedi vlade da daju Briselu više ovlašćenja kada je reč o javnom zdravlju, uprkos kolektivnoj borbi protiv kovida 19.
U nekom drugom vremenu, britanski premijer bi možda mogao da zameni Merkelovu. Bregzit je međutim to promenio. Sa jedne strane olakšao je EU donošenje nekih odluka, poput saradnje na polju odbrane ili javnog duga, ali joj je i uskratio jednu od tri sile sa dovoljno vojne moći, diplomatskog domašaja i poznavanja ekonomije.
To znači da će Merkeline cipele popunjavati sitna riba. Što nije stvar bez presedana. Dugogodišnji članovi Evropskog saveta često imaju uticaj koji se prostire van granica njihove zemlje – Žan-Klod Junker na primer, kada je bio premijer Luksemburga ili Berti Ahern kada je bio na čelu irske vlade.
Ali, kada Merkel ode, dva najdugovečnija EU lidera biće Holanđanin Mark Rute i mađarski premijer Viktor Orban. A nijedan od njih dvojice nije dobar izbor.
Rute je premijer zaglavljen u beskonačnim koalicionim pregovorima i previše je bez dlake na jeziku da bi imao dovoljnu podršku javnosti. Zbog situacije na domaćem terenu, često mora da reaguje kao mnogo veći euroskeptik nego što jeste. Orban je u većem delu EU parija, zbog svojih stavova i ponašanja, kršenja ljudskih sloboda i vladavine zakona i njegove ideologije „iliberalne demokratije“.
Uz to, nijedan od njih dvojice nije član najveće i tradicionalno najmoćnije mašine u EU politici: Evropske narodne partije EPP desnog centra. Nije ni Makron, što mu se vodi kao još jedan minus.
Mnogi analitičari objašnjavaju dominantnost Merkelove činjenicom da je Nemačka „rizničar“ Evrope. To je sasvim sigurno doprinelo tome da Merkel postane „kraljica samita“, ali je njen uticaj u EPP bio i rezultat njene sposobnosti da podvrgne druge svojoj volji i izdejstvuje kompromise na okupljanjima takozvane „crne internacionale“, susreta EPP partijskih lidera pre samog samita.
Ako njen očekivani naslednik, proevropski demohrišćanin Armin Lašet pobedi u septembru, biće mu potrebni meseci da oformi koaliciju i utvrdi svoj autoritet kod kuće. Kao i kod njegovih prethodnika, i Lašetovi prioriteti biće fokusirani na Nemačku, bar u prvih nekoliko godina, i moguće je da će naići na otpor po pitanju EU od konzervativnog desnog krila.
Bilo bi pogrešno zanemariti kao kandidata, italijanskog premijera Marija Dragija koji uživa univerzalno poštovanje zbog načina na koji je vodio Evropsku centralnu banku tokom krize evrozone i čija je ambicija da opusti privremeno suspendovani pakt stabilnosti EU.
Kao ECB predsednik, Dragi je prisustvovao samitima EU od 2011. Lideri vlada evrozone znaju koliko mu duguju na tome što je očuvao stabilnost evra i povratio poverenje u tržište na vrhuncu ekonomske krize.
Dragi, međutim, ima tri hendikepa: vodi nestabilnu, teško zaduženu zemlju gde se lideri menjaju kao na vrtešci; nema svoju stranku; ističe mu vreme na mestu premijera, mandat mu se, ako ne bude prevrata, završava 2023. godine.
Makron će, bez sumnje, pokušati da se predstavi kao zvezda vodilja u kampanji vakcinacije i za to će iskoristiti rotirajuće predsedavanje EU u prvoj polovini 2022. godine. Pariz priprema ambiciozni plan izgradnje strateške autonomije Evrope, regulisanja trgovine i investicija, reforme manjkavih imigracionih zakona i sistema za azilante i završetak Konvencije o budućnosti Evrope.
To sve neće biti lako sa izborima koji ih čekaju. Kampanje za predsedničke i parlamentarne izbore uticaće na „predsednikovanje“ Francuske EU u prva tri meseca godine, čime će se Makronu smanjiti šanse da se probije na vrh naročito jer će ga njegova potreba za brzim pobedama u tom periodu učiniti zavisnim od EU kolega.
Čak i ako bude ponovo izabran, a najverovatnije hoće, Makronov položaj će biti oslabljen činjenicom što će morati da vlada u kohabitaciji sa opozicionim konzervativcima. Jedino ako uspe da formira snažno partnerstvo sa Lašetom (pod uslovom da on bude izabran za kancelara), onda bi obnovljeni francusko-nemački tandem mogao ponovo da vodi EU i to 2023. godine.
To je poprilično dug period čekanja i onda će ostati samo godina dana pre kraja političkog ciklusa u EU, sa izborima za Evropski parlament i Komisiju 2024. godine. Zbog toga, zaključuje Politiko, nikoga ne treba da iznenadi ako Evropa bude konj bez jahača još neko duže vreme.
(politiko)
