Kada su britanski publicisti i novinari Simon Dunstan i Džerard Vilijams izbacili intrigantnu tezu iznesenu u knjizi „Sivi vuk“, nisu mogli ni sanjati koliko će priča uzeti maha.
Iako se na prvu loptu čini da je u igri samo još jedna teorija zavere, pojedine stvari pokazuju kako iza priče stoje ozbiljni istoričari, novinari i veliki kontingent različite dokumentacije. A jednu od ključnih uloga u ovoj alternativnoj slici istorije odigrali su Hrvati.
[adsenseyu1]
Ključni moment svakako je 30. april 1945. i famozni berlinski bunker. Pronađena firerova lobanja u Moskvi kasnije je dokazano pripadala ženi koja nije Eva Braun, a materijalnih dokaza i očevidaca njihove smrti zapravo ni nema.
To je vrlo skoro podstaklo brojne teorije i mogućnosti koje su dodatno zagrejali Staljin na Potsdamskoj konferenciji i Ajk Ajzenhauer krajem godine. Reporter BBC Tomas Kadet tvrdi da je čuo kako su leševi zapravo dvojnici, i to od sovjetskih vojnika i medicinskih službenika s kojima je pristupio bunkeru.
Kasnije je pilot Peter Baumgart za Rojters i AP iz varšavskog zatvora 1947. apelovao da je lično odvezao Hitlera, Braun i šurjaka Fegelina iz Berlina do Danske. Službeni istorijski izveštaji ignorisali su ovaj intervju i ‘teorije zavere’ savezničkih lidera pa je priča malo pomalo otišla u zaborav.
I onda nakon toliko godina razna svedočanstva izlaze na vidjelo.
„Aktion Adlerflug“ ili „Orlov let“ operacija je koju je pokrenuo Martin Borman, trodnevni naslednik Hitlera na čelu nacističke Nemačke.
Strategija se prvenstveno odnosila na transfer vrednosti iz Trećeg Rajha u Južnu Ameriku, a na nju se nadovezivala „Vatrena zemlja“ u kojoj je u Patagoniji gradio poslednje utočište u slučaju gubitka rata. Iako nema eksplicitnih dokaza o operaciji, Argentina nikada nije dokazala poreklo povećanih rezervi zlata koje su u samo pet ratnih godina četverostruko porasle.
Inalko je izgrađen kao risort koji je trebalo da upriliči bavarski Bergof, a smešten je u blizini granice s Čileom u pokrajini Rio Negro.
Područje se godinama nazivalo „Dolinom Adolfa Hitlera“, čiji su pejsaž krasila samoodrživa pitoreskna naselja zvana Dojčland, Hejmat i Vaterland.
Ništa neuobičajeno za to podneblje, rekli bi mnogi. Sve dok se nije pojavio stanoviti Hernan Ancin, stolar koji je radio kod čoveka pod imenom Pablo Aranjos. Danas poznatom kao jednom od najupečatljivijih pseudonima poglavnika Ante Pavelića.
I odlučio je javno da progovori.
“Bilo je to čini mi se 1953. Tada se Hitler pojavio kod Pavelića. Bio je sa suprugom, u pratnji tri telohranitelja. Gotovo da su ga nosili, pošto je imao problema sa hodanjem. Izgledao je gotovo isto – bled, kratke kose šišane u vojnom maniru, bez brkova… Zvali su me da sednem, a Pavelićeva supruga ponudila me je kafom. I oni su je ispijali uz rashlađeno piće. U tom trenutku Pavelić Hitleru navodi kako sam upravo ja stolar koji je zaslužan za sve što vidi u ovoj građevini. Hitler mi se u tom trenutku naklonio, kao da me pozdravlja. Bio sam mu u neposrednoj blizini, s njim pio kafu, uveren da je to upravo on,” navodi Ancin u finskom dokumentarnom filmu „‘Vetrovi kraljevstva“.
Zanimljivo, slične paralele povlačio je svojevremeno i argentinsko-hrvatski novinar Drago Pilsel koji je u više intervjua potvrdio da je u detinjstvu čuo takve priče za koje veruje da nadilaze domen običnog ‘rekla-kazala’.
Hrvati su znali za sve i bili svedoci.
Argentinac Abel Basti potrudio se da skupi što veći broj dokumentacije, koji je naknadno i objavio u kontroverznoj knjizi „Hitler u egzilu“. Po njemu Hitler ne samo da druguje s hrvatskim beguncem već mu logistički i pomaže pri odlasku u Španiju, osiguravši mu lažni identitet, materijalna sredstva i ljudstvo.
Jaht klub, skijalište i čokolada glavne su odlike današnjeg Bariločea, mondenskog turističkog mesta pod evropskom rukovodećom palicom.
I svi ti potomci nacističkih imigranata vole nakon pokojeg piva da pričaju o „stvarnoj sudbini Adolfa Hitlera“.
[adsenseyu1]
Dve ćerke čiji se životni put danas neretko spominje, kuća koja je turistička atrakcija i suptilni marketing kojeg se stide bogati vlasnici vila nemačkog porekla nasleđe su ove urbane legende.
Hitler se po tim pričama od Eve Braun razveo 1954. kada polako oboleva od Parkinsona. Ona odlazi u gradić Neuquén dok o njemu brine lekar Otto Leman, na čijim memoarima nastaje još jedna popularna knjiga – ‘Hitler murió en la Argentina’ (‘Hitler je umro u Argentini’).
Nešto kasnije umire u demenciji i nakon par teških godina u bolesti.
Kako je Pavelić imao značajan broj kontakata s hrvatskim disidentima u tadašnje vreme, ostaje pitanje zašto nije nikome pričao o svojim sastancima s Hitlerom. Ili, ako je, zašto niko nije javno izašao sa anegdotama.
Priče o njegovom životu i smrti nakon vremenskog pravca kojeg poznajemo u udžbenicima tako će uvek ostati u domenu teorije zavere. Sve dok se nekim čudom negdje u šumama Patagonije ne pronađe neki grob ili barem fotografija koja će celu priču još jednom zavrteti po neobaveznim rubrikama svetskih medija…
(Dnevno.hr)
[adsenseyu6][adsenseyu5]
