Odlazak Bašara el Asada sa vlasti, umesto da donese mir i stabilnost Siriji, otvorio je vrata novim sukobima i dodatnom rasulu.
Njegov režim, koji je gotovo četvrt veka dominirao sirijskom političkom scenom, predstavljao je ne samo autoritarni stub vlasti već i zajednički cilj različitim opozicionim frakcijama.
Sa njegovim padom, izostala je i zajednička osovina koja je ujedinila te frakcije, a nastupio je haos koji nagoveštava buduće sukobe.
Za manje od dve nedelje, koalicija opozicionih snaga predvođena grupom Hajat Tahrir al Šam zauzela je ključne gradove u Siriji, uključujući Damask.
Pad glavnog grada označio je kraj Asadove vladavine. Pre nego što je napustio zemlju, Asad je u Moskvi pokušao da obezbedi miran prenos vlasti, ali ni to nije sprečilo vakuum vlasti koji je usledio.
Gradovi pod kontrolom opozicije postali su poprište masovnih pljački i anarhije, dok su se mnoge frakcije okrenule jedna protiv druge.
Analitičari upozoravaju da se Sirija nalazi na ivici unutrašnjih ratova između različitih militantnih grupa koje su se do juče borile rame uz rame protiv režima.
Islamski militanti bliski Turskoj pokrenuli su ofanzivu na Manbidž, strateški važan grad pod kontrolom Kurda. Istovremeno, Izrael je pojačao svoju vojnu aktivnost u Siriji, proširivši tampon zonu na Golanskoj visoravni i bombardujući skladišta oružja u Damasku i na jugu zemlje.
Dok se militantne frakcije bore za prevlast, hiljade oslobođenih džihadista iz zatvora Asadovog režima dodatno komplikuju situaciju. Ti borci, mnogi od njih povezani sa nekadašnjom Islamskom državom, traže priliku da povrate svoj uticaj, što bi moglo podstaći nove konflikte ne samo u Siriji već i širom Bliskog istoka.
Abu Muhammad al-Julani, lider Hajat Tahrir al Šama, izneo je ideju kolektivnog upravljanja kroz formu šure – tela sastavljenog od vojnih lidera koji bi odlučivali o sudbini zemlje.
Međutim, eksperti smatraju da opozicione grupe nemaju jasno definisan plan za izgradnju stabilnog sistema upravljanja.
Ruslan Sulejmanov, stručnjak za Bliski istok, ukazuje da će pobunjenici u velikoj meri zavisiti od turske podrške, ali i od preostalih institucija Asadovog režima koje su nasledili.
Sa eskalacijom sukoba i nedostatkom političke stabilnosti, milioni Sirijaca beže prema turskoj granici. Turska, suočena sa sve većim prilivom izbeglica, mogla bi da postane centralna tačka nove humanitarne krize.
Ako ti migranti krenu dalje ka Evropi, mogao bi da se ponovi scenario iz 2015. godine, kada su talasi izbeglica izazvali političke i društvene potrese širom Evropske unije.
Pad Asadovog režima ne označava kraj sukoba u Siriji. Naprotiv, otvara novu fazu konflikata u kojoj će militantne frakcije, regionalni akteri poput Turske i Izraela, ali i globalne sile poput Rusije i SAD-a, nastojati da ostvare svoje interese.
Oslobođeni džihadisti i vakuum vlasti dodatno destabilizuju region, dok se pitanja poput izbegličke krize i buduće političke strukture Sirije i dalje nadvijaju kao nerešivi problemi.
Nova realnost Sirije ukazuje da je odlazak Bašara el Asada tek početak dugotrajnog procesa destabilizacije zemlje, s potencijalom da izazove šire posledice na Bliskom istoku i van njega. Ovaj „sirijski čvor“ ostaje jedna od najsloženijih kriza današnjice.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
